Brastvo

138

Због кога је душу своју изгубила.

Док сиромах беше, момак беја чедан, Преко мере беше окретан и вредан,

А сад у богаству поче да ужива, Пијанчењем здравље своје да подрива; Преко мере сваке отпоче да троши,

Те старчево благо са Катом потроши. А кад неста блага, оде у свет бели, Оста Ката сама па се сневесели !... Никакова посла није знала лења, Гнушали се људи њеног непоштења,... Поче нужда кршит лепоту и снагу, Измену се изглед, све то оде врагу'!... Гладовати поче ова жена лења,

На место помоћи, стекла је презрења.... Ударила она у пајтање ните,

Покривале њу су опет старе рите.... Што ј' од ствари било, буд зашто је дала, И последњи јастук она је продала !.... На срамоту сваку готова је била,

А уз то је љуту комовицу пила.

Да с' убије није смелости имала, Голотињу своју није ни скривала,

У блато је пала, образ изгубила,

Са нискошћу подлом душа јој се слила, Па к'о да је сама осећала клета,

Да јој ваља тражит проштења у света, К'о вучица уз то изгладнела љуто, Сломила је старо понашање круто,

Те једнога дана подигла се Ката,