Brastvo

140

Упале му очи, а лика је бледа. Прислоњен уз багрем дизо ј' чича руку, Мирио је кљасте да се не потуку. Непослушном руке његове су маљи, Поштовали много њега су богаљи.

Од скора је дош'о, непознат им био, Правичности ради сваком беја мио;

Тајио је досле своје право име, Разговар'о ближе није нико с њиме. Чинило се као да некога тражи

С ким би само тугу мого да разблажи..... Но чим спази Кату, на њу викну: „жено!“ „Власт сам своју, чујеш, и на тебе прено, На робији ја сам научио реда,

Нико не сме другом наносити вреда,

Зато сада гласно довакујем свима: „Горопадни ја сам папуџија Тима!“... (Посрн'о је мало, ово кад је рек'о,

Ракије се грешни, још није одрек'о,

Па зато и јесте име своје рек',

А пре тога нигда, све да си га пек'о) Познаде га Ката, па страхотно цикну, Пред ноге му паде, а он јој подвикну: „На место се вуци!“... „шта се туде кривиш“ „Овршиће се служба, пази од чег живиш!“ (Није Кату позн'о, погрешка му проста !.... И боље што није, он је кажњен доста !.. Подиже се Ката... оде посрђући....

Једва да се могла огради довући... Запдака се горко, с пуно очајања,