Brastvo

13

пено почео да увиђам, колико је здраве Философије. у овој последњој мисли.

Моја нана је мислила и радила као и остале тадашње матере. Приче о бауцима, вештицама, вукодлацима и „караконџули“ биле су и наша прва душевна, храна. Кад бих по који пут изостао иза брата и осталих ђака из нашег села у граду, па кад бих у сумрак пошао сам кући, ја бих се од првог моста на путу па до ње налазио непрестано у некој телесној и душевној трзавици. Колико бих у таквим тренуцима дао, кад бих од куда могао добити крила само да прелетим преко ћуприја, теда ходом не пробудим „караконџуле“, који су се испод њих сакупили! Колико ми је свитаца из очију полетело и колико ми зноја и удара срда стао прелаз преко обичног малог моста на сеоском друму! Па како би ми тек било, кад би уз то још залајао и по који пас из успутних дворишта! Кад. бих се у прво време заплакао или почео да зовем, онда бих по најчешће чуо тетка Стану, како ућуткује зељова, па пошто би дознала да сам то ја,и пошто би ме посаветовала, да други пут грабим из. града пре мрака кући, онда би матерински додала; „Не бој се, благо тетки; ја ћу пазити одавде, док не промакнеш П. ливаде, а ти слободно хајд: благо мени друмом, па немој ћутати, но певај!“ Ја бих врло радо послушао савет, али је мој глас у таквим приликама и сувише „трилирао“. По тетка Станиној је народној психологији песма требала да занима мозак, те да га тако спасе од морб, баука, .