Brastvo

Тамани лажни стид,

Слепилу даје вид,

Подиже ведри мар,

Под ноге баца квар;

Невоље блажи јед,

Што ј' пелен, бива мед!...“ Узвикну песник:

„Ах, реци, ко си небсски сегворе,

Оваке дивне што збориш зборе:...

А мома рече:

Ја свако вече,

Невидно стојим уз вреднс људе, Уморни њихов да крепим сан; Са мном се опет ујутру буде, Осване сваком ведрији дан!... Нада се зовем,

Добрима говем;

Мноме се снажи,

Ко лека тражи !...“

И неста мила, сен...

А песник окрепљен,

(Јер само ј' њему с висина дало, Издржал' муке највећи збир,) Ижљуби своје заспало злато... И наста опет потпуни мир!...

ЈЕ

Народе српски, биљко дивотна!... Ветрова страшних жртво невина, Витешка твоја борба животна, Да јаде јади, није првина!... Дуго си борче, без наде био,