Brastvo

303

Џо имену зваше се Стојан Качар од Рајино поље. Стојан је дуго нешто причао. Мој отац само је, дубоко уздисао, а кад му напомену да се по Нишу веша готово све изреда, он јецаше од плача као мало дете. Шри растанку рече му мој отац: Стојане, сутра изјутра да се састанемо код моје воденице на реци Љуберажди, ту ла се о свему договоримо па да прегнемо на једну страну, па куд пукло да пукло. Овако се више не може живети. Али тако не би.

Изјутра тек што беше огрануло сунце кроз маглу, која се спушташе одозго са Сове планине, бахну изненада једно одељење коњице у нашу аглију у којој застаде мога оца.

„Предај се војвода Стојан“! привикаше сејмени с окренутим пушкама у њега. Приђите слободно, за што да вам се предајем, ја никуд и не бегам — одговори им он. Тада они приђоше и пошто га опипаше да нема оружја код себе, посадише га одмах на једног коња испод кога му ноге спуташе букаглијама, и у трку одјурише к Нишу. А Стојан Качар, борећи се са сејменима, погибе одмах другог дана на самом врху Суве планине.

Чим стигну у Ниш, одмах га изведу пред Садразама који га упита „за шта се буне“. Чавдар му одговори: Да се народ не дуни, но не може више да подноси господарске зулуме.

Први пут Садразам га осуди на „вешала“. Но после се покаје, или се уплаши да тиме не потпали поново устанак, — па га пошље у „суру 16 осталима. Но, по причању, буде удављен Чавдар на путу између Једрена и Цариграда. А други опет причају да је одведен у Азију, и тамо