Brastvo

земљама корена богомилска јерес, која је постала под утицајем манихејског учења. Та секта, са својим комунистичким и анархистичким принципима и тенденцијама, била је опасна по државу. Немања је због тога питања сазвао државни сабор, на коме је, после дуге борбе, продро са предлогом, да се богомилска секта насилно уништи. Тако је у Немањићској држави верско питање једном за свагда решено, и оно се више није појављивало као акутно све до краја државног живота.

Друга српска држава средњега века, Босна, за цело време свог живота, од средине 12 до средине 15 века, била је ме-

ђутим стално изложена унутрашњим кризама и борбама због

верског питања. Те борбе и кризе паралисале су сву народну снагу и сав државни живот у Босни за читава два века, тако да се Босна тек у половини 14 века могла развијати правилно

и доћи до некога значаја. До тога времена, за пуних две сто-

тине година, историја Босне испуњена је историјом унутрашњих

верских борби и кризе, због којих је Папска Курија често кретала велике крсташке ратове,

' Вољно и сигурно оруђе у рукама Папске Курије против Босне, била је Угарска, која је после освојења Хрватске, стално тежила и радила да освоји Далмацију и Босну. Али док је због Далмације Угарска дошла у сукоб са Млетачком Републиком, и морала због тога водити тешку борбу која је вековима тра-

"јала, у Босну јој је пут био стално отворен. Гамо су унутрашње борбе ослабиле отпорну снагу државе и народа, а Папска је Курија помагала и гонила Угарску у рат против Босне због богомила, који су владали у Босни. Тако је Босна била поприште не само унутрашњих борби него и поприште мађарских инвазија и крсташких похода.

Док је тако Босна била спречена да се природно развија, дотле се друга српска држава, Немањићска, стално снажила. Под наследником Немањиним, Стеваном, главну улогу и у спољној и у унутрашњој политици играо је најмлађи Немањин син, Св. Сава. Он је руководио дуго време и спољну и унутрашњу политику у Србији, и благодарећи његовом смишљеном раду, Србија је лепо напредовала и сретно је избегла све опасности, које су јој у првим десетинама 13 века претиле.

Круна свега рада Савина била је организација самосталне независне српске цркве. Сава је употребио незгоду у којој се у то доба налазило Никејско Царство, те је израдио да грчка патријаршија призна српској цркви потпуну независност. Већ пре тога била је Србија проглашена: за краљевину. Вратив се из Никеје, где је посвећен за првог архиепископа, у Србију, Сава је одлично извео организацију српске цркве. Она је преживела и државну организацију и може се рећи највише допринела, да се Српски Народ одржи у тешка времена ропства, која су после настала.

Особито је важна у сваком погледу била влада Стеванова сина краља Уроша 1 (1242—1276). Урош је први отворио руд-

»„