Bratstvo

- Милосрђе и доброчинство треба да буде слика израиљ-

ског праведника јер »ко се смилује бедном тај поштује Бога« (Приче Сол. 14, 31).

(Ово неколико примера поред многих казује нам, како је приватно доброчинство законом препоручено а преступ да повлачи тешку одговорност пред Богом. Док је код старих Грка појам праведности огрнут плаштом тобожње друштвене _ врлине, фраза без садржине и живота, дотле у (67 Завету у споменутим одредбама трепере осећаји милосрђа и као руменило јутарњег сунца навешћује светлост новозаветног еванђел=

ског закона љубави. Начело праведне деобе земаљских при-

хода стајало је високо над потоњим аграрним законима у старој римској држави, који су често проузрочили крваве буне бескућника. -

__Али у току времена занемарено је старозаветно законодавство; постало је предметом фарисејског ситничарства. Дух старих закона о узајамној помоћи поступно се гасио у лакомству, безакоњу и насиљу богатих старешина јудејских. Умесно каже један историчар: »Нестало је старе социјално-аграрне државе; идеал грађанске удобности да свако буде у свом винограду: и под својом смоквом није се могао остварити«. Само богати могли су потпуно удовољити верским законским прописима а сиромах морао се бринути и дан и ноћ за насушни хлеб те се често грешио о форме законских обвеза. Његову беду сматрали су јудејски учитељи (равини) казном Божијом за преступе закона; презирале су такве људе као грешнике или као царинике. Равини су сматрали религију као узајамни однос Бога— Јахве и јудејског народа према којем је Бог обвезан да дели добро. Бог стоји у правној обвези према народу да га обдари земаљским благостањем док народ врши заповести. Беда је знак Божије немилости. Само богати Јудеји, па и са неправедно стеченим богатством, сматраху се као верне «слуге Божије, достојне благослова и награде. Такво тумачење законских обвеза отупило осећаје искрене братске љубави и доброчинство беше реткост. Богати је врло ретко делио милостињу; толико само да искупи свој грех као што је истакнуто у књизи Товита (4, 11) и Исуса Сина Сирахова (3, 33); »Милостиња чисти од сваког греха«. Христос је оштрим речима жигосао ту лицемерну великодушност у својој беседи на гори и говором против фарисеја. Бедни су пред Христов долазак били »изгубљене овце народа израиљског« за које се Спаситељ заузео пуном мером своје божанске љубави.

У презреној Галилеји, тамо где се мешаху сиромашни рибари с омрзнутим туђинцима по потреби трговине, у земљи Завулоновој и Нефталимовој, блеснуло је светло. Дошло је време да се обистине речи ст. зав. еванђелиста: »Народ који хода у тами видеће видело велико — Мрак