Bratstvo

[5

Нема _ контрадикције између Мојсијеве „Књиге Постања' и природно-научних резултата ни у томе што библијски писац, замишљајући првобитни хаос или прамаглу пре стварања, односно постања светова, види да се над свим тим носи дух Божији. Мора се допустити још неко начело, неки узрок, осим Кантолапласовске „прамагле", осим Дарвинове „амебе" или протоплазме, из којих природно научне теорије изводе саљ развитак живота. Довољно је само помислити: откуда потенција тих органских праоблика % Како се могла, појавити и како се могла, садржавати у њима целокупн еволуција животних појава у космосу • Како су се из амеба развили сви организми од најпростијих до најсавршенијих, од птица и риба до човека, 2 Ко је дао живот праћелијама, тим мрвицама материје из којих се све развило % Како се то у њима скривало умко благо исписано по светским библиотекама или савршена лепота уметничких дела по садашњим музејима, % Откуда мудрост философа, хероизам мученика и светлост пророка % Како се из магловитог хаоса. развила хармонија, небеса •

Могло је све то постати из материје, али ко је дао живот материји 3 Поред свих могућих објашњења, човек се једнако пита није ли све то створила нека свесна сила коју називамо Бог. Он то верује, и на то ва веровање упућују његови закони мишљења, по којима он тражи први узрок свих појава, начело свих почетака и последњи смисао свега збивања. То веровање не противречи науци, ако је у складу са разумом, нотреба, је људскога духа и задовољава га, боље од других теорија.

Питање верске наставе у школи, односно проблем релитиовно-морашног васпитања, је много дубљи и ширег значаја него што се то обично узима. То није и не може бити ствар каприза и личног расположења неколико провинцијских наставника. То је крупан социашни и педагошки проблем, питање односа цркве и државе, предмет просветне политике, и може се репа“ вати само сарадњом свих водећих фактора. Ту су: Просветни савет, Синоди, заинтересоване универзитетске институције, факултети. Овоме питању, кад би се опет покренуло, морало би се више пажње посветити, а не да одлуке о њему доноси према моменталном расположењу, случајна већина средњошколских наставника (као што је то могло бити на овогодишњем конгресу у Бањалуци). А они који су позвани да мисле о религиоз“ ној настави и религиозном васпитању, који то воде и који су зато одговорни, треба добро да схвате опомену Бањалучког конгреса професора, да појме внак времена, да поклоне потребну пажњу питању, и да на време поправе оно што је за попрајвљање, било у наставном програму, било у методама рада. У противном, могу бити на то принуђени самим током ствари, када већ може да буде доцкан и када се теже снаћи. Равнодушност према актуелним проблемима увек прате оштре псследице. Нека се то овде не деси.

Др. Р. Вешовић

а