Bratstvo

вих вабава издашно натрађиваху. Ти људи имађаху у својим "рукама огромну власт, неизмерна богатства, све науке, сву уметност, а они то све ставише у службу телесном утађању, "доводећи сами себе до засићености и до самоубиства од превасићености. Беху то духовни мртваци. Милиони престоничких народних маса држаху се у необичној глупости и дивљаштву. "Ове. њихове потребе беху сумиране у изреци: „хлеба и игара.“ УХлеб њихов беше оскудан а игре (забаве) поражавају грубошћу. У гломазном поворишту — циркусу 80.000 гледалаца посматраху крваву смртну међусобну борбу звери, звери и људи, и међусобну борбу људи. Крв се лила, разлегаху се ужасни вапаји и проклетства, на очиглед свих тињаше живот 60фраца у грчевима, „а гомила. гледалаца урликаше од усхићења. У односу према масама, господари се држаху са непрекривеним презирањем. Десио се овакав случај: двери беху на арени растртле на смрт све борце, професионалце. Император тада посла војнике у редове гледалаца, који зграбише онога који им беше при руди и десетинама натераше у арену за борбу са зверима. Други карактеристичан случај: Императоров коњ је требао. да трчи по арени. Масе народа раније се нагомилаваше бучно око цирка. Император нађе на хучна руља нарушава пријатну тишину пред трчањем његова коња љубимца и заповеди да се у гомилу убаде стотине отровних змија. Гомила, се разбежа, мир његова коња би осигуран, али на месту осташе стотине жртава, које помреше од змијских уједа. Тако. се понашаху према масама слободних грађана.

Однос према робовима беше несравњиво гори. За најмању грешку тукли су их тољагама, раскидали клештима, пекли растопљеним жељезом. И појединачне и масовне казне робова беху обична појава. Нарочито одабрана казна беше распеће на крсту. Те беднике у људској сподоби не сматраху за људе и поступаху с њима горе нето са животињама, 40вечанска, самосвест маса беше у толикој мери угушена, да су оне уз оскудно парче хлеба и сурове забаве биле склоне да се помире са својим бесправним, скоро пасјим положајем. Ова, узвишена, духовна, човечанска стремљења беху код њих угушена и ови беху духовно мртви.

Да, би васкренуо ту духовно мртву средину, Христос засеја у њој небесну „истину, да су сви људи без разлике пола, националности, социјалног и економског положаја равнопраћна деца једнога Оца небесног, да су они међусобно браћа, обвезана да један другог штите и несебично љубе. Он је ва“ скрсао у човеку човека и хуманост. Примивши Христово учење, роб робова, последњи роб имао је толико куражи да се осети човеком у ништа мањој мери, него император Рима. Носиоци више економске и социјалне власти и силе, обукавши се у Христа, не убуђиваху се више да негирају човека У робу. Св. Павле у име Христове власти напомиње обраћеном господару робова Филимону, да у одбеглом робу Онисиму, треба. да гледа брата и да га је дужан примити као брата.

а.