Bratstvo

__ 84

могу савнати, да се њихов свештеник не одваја од њих у кедостижне даљине и не губи се у испосничким размишљањима отуђеним од живота. »Моп + Аоттапјез, јп сјег5, зеда Топта [асн стеоја ех аплто« (1 Петр. 5, 3). Верници нека стеку осбедочење, да ни проповедаоница није поштеђена од бурних валова земаљског живота, да шроповедник према тешком хрвању њиховог борења за живот принаша топло саучешће, да он са милосрдком душом стоји изложен надчовечанским оскудевањима и неизмерној беди животних односа, које он прати са оштрим потледом пуним разумевања, — верници треба да из проповеди једног таквог товорника с амвона попрпе осведоченост, да ови могу своју поколебану душу мирно поверити његовоме водстру.

Гледајмо зато да продремо у најскривеније каборе човекове душе, да дознамо њен најтиши дрхтај њено најмање кслебање, да пресретнемо њена најтајнија питања као да би читали из отворене књите. Заиста ће онда бити то једна савремена и животу блиска проповед Тако не може говорити ни један духовник, који је сав свој живот провео у канцеларијаме» библјотекама, за својим писаћим столом. То може само једал свештеник, који често чује пеповести и до у танчине се занима са својим верницима. Проповед једног свештекика, који стоји усред живота, који из стопе у стопу гледа и слуша горке јадиковке, тихо очајавање свакидашњице, проповед једног таквог свештеника разрађиваће угек најгорљивија и најмучнија, дневећ, питања. са амвона. На њега су подесне речи Емерсокове : „Додирни његове речи и оне ће пропиштати крвљу.

| Природност у предавању

Природност при проповедању је заправо једна разумљиБа по себи претпоставка за успех проповеди. Па ипак, како се често греши против тога, а да то говорник и не наслућује, како он неприродно говори, јер нема контроле и нико га не опомиње на то.

Говоримо сасвим природно Днашњи човек не подноси више оних високих „витиствовања старинаца, не воли завитланих на високо и широко, заплетених, задиханих блатоглатоливости. Такође не слуша радо, када духовни господин „предикује“. Најрадије му своју пуну пажњу, када свешто ник са амвона озгор тако са њим разговара у истом тону, у истом обтику, са истим покретима — као два добра пријатеља, који доброћудно иду у шетњу. Најсигурније јамство за избегавање досаде, неког извесног „предикаторског тона имаде говорник, када са својим читавим животом, са целом својом личношћу може сам да оцењује и оправдава оне истине што их објављује са амвона. Коме је озбиљно стало до тога, да своје слушаоце убеди, тај их неће уљуљкивати у нетачним претотављањима, али се неће ни из-