Bratstvo

= 196 —

Пораст религиозног покрета пеставља тај лист у везу са подузимањима прогона, које врше неке организације безбожника и неки комсомољски активисти. Тако напримејр, у једној цркви у Москви, неки су распаљени активисти сакупили у време васкрсне полуноћне јутрење уличне младиће и напутили их, да се увуку у пркву у време службе да таламе и креште и да се свађају са богомољцима... Уличњаци су извршили све што су организатори захтевали од њих. али је то нанело велику штету државном угледу и партији.

У читавом нису села Московске, Тулске и Ростовске области, учињен је пред Вакрс други покушај: Предмети конфисковани у затворе ним црквама, што су служили за хришћанско богослужење у току доста дугог времена били су излагани јавном изругавању. Ово је довело, му Ђђутим, не До пропадања религије, већ до појачања противсовјетске агитације.

– Ови покушаји у 1939 години још једном су доказали, по речима »Безоожника«, да богохуљење наноси штету партији и совјетској власти а да никако не забрињава религиозне грађане.

Борба са религијом, У једном свому излагању, штампаном у »Безбожника« архибезбожник Јарославски даб је нове упуте од стране партијског водства за борбу с релитијом. Он признаје да је пеопходно потребно да се учини крај томе »скидању капе« заснованом на фаштаФтичним појмовима о делотворности. Немпнован је реализам, трезвено приступање ко животу. Безбожници према томе нису такви какве их сликају и претстављају. Њима нису поред тога туђа ни сујеверја ни предрасуде и већина безбожника морају да признају карактеран _ за њих недавнашњи случај са астраханским комсомољцем Марковим на чијим је прсима нађена амајлија са следећом молитвом: »Спаси ме велики Боже од свакојаке беде. од сваке болести, помозј ми да смогнем свој хлебац«.

Ни верујући нису онакви, какве их претстављају и сликају. Вера у Бога у њих је повезана са љубави п уважењем према науци, са чежњом за важнијим делима у јавним организацијама. Верници нису фанатици. Њима су својствена колебања и сумње. У партијским оргтанизацијама добијају се осведочења, да верујући, сложно са свештенством, делују да се ослободи култ, да подесе обреде према променама у псонхологији и према нивоу образовања.

Лажна причања о бројном смањивању верујућих противречно је фактима : у Совјетској Русији има неколико десетина хиљада веропеповедних општина, и њихови управни руковасци привлаче раднике, сељане чак и стахановце са тим, што црква данас није онаква каква је била пре и није таква, какву је описују.

»

Совјетска штампа објављује доста случајева терора у Источној Галицији и Бјелорусији. О црквама и свештеницима саопштава московска штампа о убијању пољских свештеника и уништавању манастира. На адресу православних јављају се претње и наговештавања ужаса : »попови се више не враћају«, »до нашег доласка у тарнопољској губернији било је више хиљада храмова, тих центара опскурантизма«....

Културни значај хришћанства. — Бољшевичка штампа је напо. слетку покренула питањо о културном значају хришћанства. Сам је Отаљин, говорећи о религиозној реформи кнеза Владимира у почетку појаве Русије у историји изговоро ово: »Црква се је енергично борила против многоженства, осудила продавање хришћана као робља ни сарађивала у измени ропства у најамништво. Она је била важан фактор у препороду

а