Car Dušan : istorijski roman iz XIVoga veka u tri knjige. Knj. 1, Mladi kralj

Душан отпаса свој мач и положи га Краљу пред ноге.

— Овај си ми мач ти припасао Краљу господине, теби га враћам. Ја нећу више да будем ни млади краљ ни војвода твоје војске, него сам твој покорни син — и после ових речи Душан опет клече пред оца и склопи руке,

— Опрости ми свети родитељу !

Дечански поћута мало па онда рече:

— Устај! узми свој мач па слушај!

Душан диже свој мач, npmmaca ra и стаде скрушено пред оцем.

— Ти не можеш престати да будеш млади краљ, кад је теби воља, као што и ја не могу данас урадити оно што је урадио наш прародитељ Стеван Немања, који је морао за живота уступити свој престо једном од својих синова, јер он не беше крунисани краљ. Краљевску круну даје сам Бог; и онај кога задеси несрећа да понесе тај трнов венац, не може га скинути са своје главе као какав витешки калшак с челенком, или као сваки гвоздени клобук. Зато ни (Стеван првовенчани краљ, ни први ни други Стеван Урош нису смели ни помишљати на то да за живота уступе престо евојим синовима, док им сам Бог није тај страшни терет скинуо с главе, Зато ћеш и ти причекати, и веруј, ја то већ овде ссебћам — п Дечански метну руку на срце — да нећеш дуго чекати, па ће вам Бог скинути круну с моје главе, и метнуће је на твоју. А што тражиш да ти опростим, то је немогућно. За ову велику несрећу, ва коју смо, као што сад јавно видим, обојица криви, нити могу ја теби опростити ни ти мени. Међу нама се још пуши језеро људске крви коју смо пролили. Наше измирење не може бити искрено, а ја, који сам једном ногом у гробу, нећу да лажем Господа Bora Mora!

Душан се сав стресе, поћута мало па рече:

— Тешко мени данас и до века, што не могох испросити опроштаја у мог родитеља — и Душан ее заплака па покри лице да сакрије сузе.

— Шта желиш још од мене2 Говори, али брзо, издаје ме и последња снага — рече Дечански и сруши се опет на постељу.

— Молим за твоје заповести Краљу господине !