Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 2, Kralj

таном, коме даје коња и дуплу плату, па и тих 50 људи ти мора дати само ако ратујеш у простору између Скадра, Котора п Зете, а не ако војујеш делско од њихових страна.

— Али овамо у српским земљама сваки који има баштину мора војевати, и велика п мала властела, та они су се пспрва једини и звали војници. Па онда толики моји пронијари, којима су за то и дате проније да војују, они су управо војнички насељеници. Па зар не морају ратовати и сви сељаци п сви пастири кад их краљ. позове 2

— Морају сви, сем оних који су дати манастирима, јер су они краљевеким повељама ослобођени од елужбе у војеци, а њих има на хиљаде. Велика властела то су наше војводе и тисућници, али ретко који изведе своју Тисућу. Властеличићи, који су сатници и педесетници доводе по толико војника, али као што знаш, светла круно, има пронијара који не доведу у војску више од 10 коњаника. Језгро наше војске, то су најамници. Краљ Милутин имао их је, које Кумана, које Јаза (Татара из јужне Русије) три хпљаде коњаника и 500 пешака, и он је могао ласно да од њих пошље две хиљаде у помоћ своме тасту Андронику 1. Ти, светла круно, имаш овде под Палманом три стотине Немаца и свега једну чету турских најамника у Зети близу Стона...

= Мој дед — рече краљ замишљено — није имао тако сјајног искуства с најамницима, да бих ја дошао у искушење да их набавим више. Ти знаш да је онај покрштени Мухамеданац Мелек са“ његових хиљаду коњаника и 500 пешака служио најпре Византију, па је онда прешао на страну Каталана и најзад је пребегао нама. Мој дед ихјераворужао н дао им земље да раде као војни насељеници, направпо их је пронијарима. Па шта би 2 Када видеше како је богата наша земља, побунише се противу краља... Он их је сатро, Мелека је погубпо, мпоге их је морао побити, а остале у ропетво продати... Као што видиш то је мач с обе стране оштар. (О друге стране Немци су са свим поувдани најамници. Лако је могућно да ћу ја знатно умножити“ Палманову војску.

150