Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

«

Фридрих само дубоко уздахну али не рече ни речи. Марко не хтеде допустити да му вођ потоне_ опет у своје бриге па га упита : |

— Али твоја жена говори тако добро српски, да она не може бити Саскиња 2

— И није. Она је кћи једнога Cećpa. из Приз= ренца !

— да то се и теби мало познаје 1 по говору да си странац.

— Љубав ме је учила српекоме Пи — рече домаћин а кад стиже пред улавак у ону високу дашчару у којој се чула граја искупљених рудара, он _окрете своме госту па му гласно и оштро рече. — Јеси ли ме добро разумео Јоване 2 Ако хоћеш да ив окна изађеш здрав и читав мораш ме слепо слушати |! Не смеш крочити ни лево ни десно док ти ја не кажем.

— Слушаћу те мајсторе — рече Марко покорно сагнувши главу. — Како те не бих слушао кад знам да са једног погрешног корака могу пасти у бездан.

— Добра срећа другови! — поздрави Фридрих своје искупљено друштво.

— Добра срећа мајсторе !

Тако је Фридрих превео Марку овај рударски поздрав, али од речи до Рени преведен он би гласло управо :

— Устај срећо ! Не сан срећо !

Ништа не беше за Марка дирљивије од овог pyдарзжог поздрава. Иако су ти људи већи део свога живота проводили у тминама испоц земље, у које не. продире ни зрачак светлости, Опет су они кац год су полазили да понова сиђу под земљу, и кад год су се у по бела дана на Земљи сретали, приклињали срећу да их не напусти. Сваки дан живота проведен изван огромних опасности у којима су зарађивали свој ПИ хлеб, сматрали су као поклон ИЕ као срећу.

Рупари не обрнуше главе на Opnapnxosor госта, сваки је хитао да веже себи на груди. једну гвовдену лампу за вапаљеним жишком.

Koj

840)