Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

угао, али се постецено смањиваше док не постаде једна мала звезда. о -

Што се сандучара даље спуштала то лампе са рударских груди еве боље осветљаваху зидове бунара кров који се спуштаху. Али то не беху прави озидани зидови него неравне стене какве су остале после ломљења камена да се ископа тај џпновски бунар. Шиљци и обли остатци на стени светлуцаху јер лампе спуштајући се поред њих осветљаваху воду која је са њих непрекидно капала и цурила, скупљајући се у поточиће, који су жуборили усецима, који беху Ha прављенц за њено одтицање.

Сад се учини Марку да из оне празне полутине бунара почиње мало да свиће. Мало допније могао је у дну да види читаву гомилу жижака који се пењу. После неколико тренутака помоли се овдо друга таква иста сандучара, п у пети мах повикаше сви људи из обеју једно громко:

— Добра срећа! па qa опет завлада језвовита тишина.

То се размимоиђоше друга ноћна п прва дневна смена радника. Она је хитала на светлост дана а ова силажаше све дубље, док се дела сандучара не Bayстави у некаквом прилично осветљеном округлом простору, из кога се виђаху уласци у сниске ходнике који бу из тога раскршћа полазили десно и дево у дубину још неизбушених стена.

Ту се расклопише побочни ЗИДОВИ сандучаре и рудари се равиђоше сваки у свој поткоп.

Фридрих узе Марка за руку па му рече:

— Ми ћемо овамо десне у мој поткоп. Сагни се колико можеш више да не удариш главом о стену.

И они пођоше у слабо осветљен поткоп. |

Ма колико да се Марко пресамитио, опет је неколико пута куцнуо главом то у стену то у некакве греде којима беше подупрт део ходник, или се спотицао о некаква гвожђа која беху упоредо углављена дуж целе средине ходникоље, док не дођоше како се Марку учинило на крај тога ходника, где на оним

842