Car Dušan : istorijski roman iz XIV oga veka u tri knjige. Knj. 3, Car

с поља до нас допирао, и било нам је хладно, али што смо дубље силазили све већа топлота. Сада кад што вициш морам да радим го до појаса. Скини и ти лампу па је обеси овде, а ако ти је много врућина, скини п ти тај кожух.

Марко радећи све то упита:

— А зар смо ми силазили поред других побочних ходника 2 Ја не видех ни једног уласка у њих.

— Ниси видео за то — настави Фридрих копати — што ни један није више осветљен од како сву њима не ради, али пело ово брдо под којим смо, избушено је у свима правцима где год смо наишли на сребрну жицу руде. Тек када пстерамо до на крај жице, ми - напуштамо тај поткоц и силазимо дубље да отварамо нове поткоде.

А по чему познајете да још има сребрне жице 2

— Ево погдедај овај камен, принесп га ближе лампи. Докле год у њему има доста оваких тачака, дотле има рачуна топити руду.

Тако је Фридрих постепено објашњавао своме радозналом госту пео рударски рад, изваљујући непрекидно веће или мање комађе стене. Кад га је била прилична гомила пред њим, рудар спусти будак, уздахну дубоко па рече:

— Сада ћу да се одморим мало! пи поче својим чекићем дробити веће комађе у ситније.

— Наопак ти је и одмор, мајсторе — рече Марко гледајући како липти зној са Фридриха. — Ја сам до сада мизлио да нема тежега живота, но што га живе наши земљорадници који од бедбе ва господара земље једва могу да зараде колико им треба за све дажбине, и који су сретни кад не умиру од глади, а сада видим да има и тежега живота на свету...

• — Сва мука п невоља над земљом — рече Фридрих замахујући још јаче својим чекићем тако да је прштало камење под њим — то је цвеће и ковиље према нашем раду у дубини земље, па опет могли би и ми певати, кад изађемо из овога пакла на божју светлост када би на земљи било правде, ништа друго, само мало правде.

944