Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 50.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 4.

Празна дрква.

тељу. То нам име каже да смо, — што и треба да смо, — а покрај ње отворене пролазимо и халапљиво грамзимо за материјадним богаством и славом. А што гријеси тешкпхоће душу да угуше — не сјети се тада ннко, но тек у задњем часу свога жнвота или у каквој биједи новикне: „0 Боже! шта учинп од мене?!" У оваким случајевпма обишао би све цркве и монастире, а кад бијаше здрав, весео и, да речем, задовољан .... ни Бога се не сјећаше, ни црква му у мјесту за око не занињаше; нн милозвучна звона му никад мало има који не би крв и живот не бише опомена, да се божанствене пјесме „за крст часни и лијепу вјеру хри-; сјети. — Е, тако је! — Овај, како се

„Хајд' у цркву смирено се моли, Да ти срце грјехоти одоли!" Нема данас правога Србина, коме још није српска и православна свијест помућена, коме се још није чистн осјећај, према својим светињама, у грудима угасио, а да данас не размишља о томе: Зашто су наше цркве из дана у дан празнпје и празније? — Но, и ако их има по доста, који се осјећају прави синови православне св. цркве, па тако, ваистпну, и раде; п ако их има који почитују њене установе и љубе своје светиње; и најзад, и ако пх врло дали стијанску" т. ј. онијех који трче за насла- ј обнчно вели, бијели свпјет, иун је привредама земаљским — то, опет, огромна ве- мених милина, сласти н уживања, те готово ћина нашега народа, који се некад од ј свак грамзи за благом да може рећи: „Душо, цркве и свога свештеника не одмицаше, не једи, пи и весели се!" сјети се цркве ни на велике празнике. Ни седмог се дана Бога и душе Жалосно је, али је истина!! 1не сјетити. Заиста је тешко души на Не жалпмо се на оне, који не знају праведном суду, а ни остатку нашем неће но на оне, који би хтјели да крај владикејбити на овом свијету добро, јер ће се посједе, на наше „шехерлије" (варошане). ■ турати „од немила до недрага" на срамоту Жалимо се на њих, што се, као паметнији, прађедова својих, којн православљем стенесјете, да смо рано почели остављати својујкоше, те довијек живе. богомољу, која нас је чувала, кроз вије- Како је тешко гледатп граћанина, брата кове јада и чемера, кроз вијекове искуше-; и пријатеља, и то баш онога, у кога су ња, те не постасмо одродп, те не постасмо ј пуна уста: Србин православни, гдје произдајице вјере прађедове и имена свог. лази у каФану и механу просто и несјеНагаи трговцп, механџије, па и већим ; тивши се, да би требао сврнутп у цркву. дијелом занатлије, прије божије службеЈЕто, ови се нп седмога дана несјете нн

отварају своје дућане н механе те очекују своје „муштерије." „Шта ћеш, брате, не смијем муштерпју одбит; море отић' коме другом" — одговориће ти, ако кога од њих запиташ. „Србин", „православнп"; а доста чннимо, што не доликује ни једном од ова два лијепа имена. Прво име вели, да смо сабраћа, да смо браћа редом, а у приватном, друштвеном и онштинском животу толико има зађевица, да се преко њих не може прегазпти до бољег напретка. Друго име вели да право славимо име божије, да тачно испуњавамо наредбе св. православне и Спасавајуће цркве, која је једина остала вијерна јединој глави — Христу Спаси-

Бога ни своје душе. Сад се запитајмо, да л' тиме не уводнмо н свештеника, и учитеља, па и своју ђецу на гријех? Промислимо добро, са каквом ће вољом они вршити своју свету дужност, ако у цркви и не буде ннко до оно неколико стараца н старица, који већ виде, да ће скоро Богу на истину. Можда ће многи заблуђени рећи, па п ми ћемо тако, а сад нек' иде овако! Таки неће да промисле, да се тако уподобљавају оној домаћици, која у очи оног дана кад' се нада госту, чпсти себе и дом свој, — такп неће да промисле, да „смрт рока не поставља." Са овакнм мислима има их доста, на није ни чудо, што их је мало, који се сјете