Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 162

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 11 и 12

грчке ријечи арпазин, што значи страсно уграбити, у физичком и моралном смислу. Свуда се узима у обзир, најприје злочпнство, које чини главни моменат брачне сметње, па онда тек та прилика, што је зкенско лпце кроз отмицу дошло у таки полоисај, у коме му није могуће било, да изјави своју слободну вољу на брак. Што није на силу било, то не подлежи црквеној казнп, примјечава св. Василије велики, ако није побуда таког поступка било оскврњене дјевојке, пли крађа; а удовица је, говори, власна по себи, и у вол.и јој је, да слиједи отмичару; за то ми не морамо водити никаква старања, што у спољности бива 1 ). Зонара и Валсамон разумију ту случај, кад се удовица пушти, да је одведу у намјери, да тијем оправда брак, који не одобравају њезина дјеца или њезини сродници 2 ). Овдје се суди не оно, што се представл.а, него намјера, говори св. Василије 8 ), и по томе је брак удовице законит, јер је по слободној вољи склопљен 4 ). 5. Пошледице отмице. ГГошто отмица чини сметњу јавнога права, кога се нико одрећи не може, то против таког чина јавна власт истрагу води. Посебне пошљедице отмице јесу: а. Грађанскаказан. Византијско право разликовало се је у овој ствари од римскога у толико. у колико је искало, да се отмица казни смрћу само онда, ако је извршена помоћу оружја, дочим се иначе задовољавало с' тијем, да се злочинац казнп са губитком мужевљеве власти над женом 5 ), а помоћницн тјелесном казни и робијом. Дал.е је остало при старијој одредби, која је казнила отмичара и са двогодишњом и нфами ј ом с ). И византијско је право допуштало сродницима отетог лица, да својевол.но казне отмичара, кад га на дјелу ухвате 7 ). Законик српскога цара Душана диктира такођер оштру казан за отмицу. Ако властелин ј зме госпођу (владику) на силу, да му се обе руке одсијеку и нос одреже.

*) Вас. вел. пр. 30.

3 ) Тум. Зон. и Валс. на пр. 30. Вас. вел, 3 ) Пр. 53.

4 ) Тум. Валс. на 53. Вас. вел. — в. ХЈизћтап: стр. 573

5 ) Магшз.

6 ) Под инФамијом-1пГаш1а, разумијеваше се у римском праву, презреност, умаљење части грађанске ушл»ед оудске пресуде. види : Сист. рим. прив. права од Гл. Гершића стр. 217.

7 ) 21шћтап стр. 574,

Акотоурадисебар(тежак)дасеобјеси. Ако своју другу (себарку) узме на силу, да мусе обе руке одсијекуинос о д р е ж е 1 ). Данашње право не поступа истина тако оштро лротпв отмпчара и њихових помоћника, као што јо поступало римско-византијско и старо српско, али ипак држи отмицу за злочинство. Тако се по австријском казн. закону §. §. 57. 90. и 97. казни отмица са тешком тамницом од 0 мјесеци до годину дана. У Руспји лишавају се отмичари особних и сталежних права, шаљу се у Сибирију. Ако пристане дјевојка на отмицу, казни се тамо отмичар тамницом од 4—8 мјесеци, дјевојка се пак ша.ве за то вријеме у манастир 2 ). б. Црквене казни. Најстарији канонички прописи одређују, да се одлучи отмичар од црквене заједнице 3 ). Св. Василије примјечавајући, да нема древнога правила о отмици и њезином кажњењу, ријешио је, да буду ван опћења молитава отмпчари и њихови помоћници 3—4 године 4 ). Тек 27. правило халкидонског сабора и 92. пр. сабора трулског, изрекоше анатему над отмичаром и помоћницима му. Ова црквена казан треба да траје, док се не преда лице, које је још под влашћу родитељском или туторима, заручница заручнику, калуђерица манастиру, а слободно и неодвисно лице на слободу пушти 5 ). 6. Брак кроз отмицу не вриједи. Како је римско-византи јско право држало отмицу за већи злочин, него што је прељуба, тако ј е и забрањивало, да се брак склопи измсђу отмичара и отете ; а ако је био склопљен захти јевало је, да се разријеши као неморално дјело. У колико су ти прописи ушли у номоканон патријарха Фотија и у тумачења канона, у толико су и вриједили као црквени закони, који држе отмицу за брачну сметњу. Зборник канона Јована Схоластика, потоњег патријарха цариградског (565—578.) и Епитоми или кратки извод пр авила Симеона мађистра или логотета, садрже само оштро каноничке прописе црквене, који истина оваке бракове забрањују, али ако 4 ) Историја српског народа од П. Срећковића, Београд 1889. Свезак II. стр. 939. а ) Ал.бов: Кр. курс лекц. по церк. праву. С. Петербург 1882. стр. 185. — ср. српског крив. зак. §. 138. 3 ) Ср. ап. пр. 67. ") Ср. пр. 22. и 30. 5 ) Пр. 22. св. Вас. и тум. Валс,