Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 232

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

Свештеник нпје хптри ловац, који не тражи схо дна срества за лов; св ештеннк ј е отац и при ј атељ повјерених парохијана. Постепепо у п о з н а в а њ е н. и х и њ и х о в о г м о р а лног стања јесте и сталније, сигурније н истинитије. Је ли твоја душа чиста; јесу ли иамјере твоје благородне, то тп и неће пријетитн сумња парохнјана. Смотреност п велика пажљивост свештеникова према самом себи су неопходно п отр ебип. Ти излазиш пред твоју паству као служитељ Божијн, чист н непорочан, равнодушан н отворен, али онн ће тебе посматратп најприје можда са презрег|ем. Добро мислећи људи тежиће да исшггају тебе, да ли сп ти заиста такав као што кажеш, а људи порочни почеће у брзо пред тобом говорити о саблазннма, надајући се, да ће п тебе привући међу се, да будеш и ти учасник њихова неваљалства; то је са њихове стране најснгурнпје срество, да нзбјегну нспред чпје осуде, какву заслужује њихов живот. Тп ћеш, сине, у почетку бити сам у средини тих људи, различитих међу собом по животу и владању. Ти нећеш имати ннкаква руководиоца, дуго ће проћп врпјемена, док ти нафеш кога, који ће ти пружити руку братске иомоћ и савјета. Ти мораш и.мати искуства и знања да таквог нађеш. А од куд ћеш то знање добити? Оно често касно до1)е, а дотле свештеника с-ретну свакојаке незгоде у животу и раду. Заблуда се сакрива, ие указује се; она се често стара, да прими на се вид правде н нстпне, њује тешко познати у почетку, она је врло примамљива, њезини су софизми тако скројени, да човјека невјешта на први мах могу п обманути. Его због чега слаби људи не могу се одуирпјетп

заблуди п добровољно пристају за њом, шљедују њеном учењу. Тако корак по корак, полако п постепено човјек готово п нехотнце одаје се заблуди, приступа све ближе паду свог религиозно — моралног живота. Ииетнктивно чувство добра јако је у човјечијем чистом срцу; наше срце може п угађати инстнктивно (по нагону) саблазнн н неваљалству, али његов сигуран опстанак лако може да обмани н преварн будно стање наше савјестп. Људи, који су палн у саблазан, често осјећају н познају свој саблажњиви живот, а ипак се старају, да задобију од других добру оцјеиу. Врло лако може се догоднтп, да они теби први пруже руку, да би задобили твоје разноложење иа своју корист, да би им ти кроз прсте гледао њихове слабости, а ако је могуће да и тебе навуку у исту погрјешку. И у том погледу мораш на себе строго пазитн. — Они покрпвају свакојако своју заблуду, и старају се, да је преставе свнјету као корпсну или бар као не штетпу. „Свештеник у дјелу свог служења дужаи је себе начинитп пранпм Божијпм служитељем, али у вријеме слободно од службе, у кругу људи себи подобних и он је човек, и њему је дозвољена невина забава" — то је обична Фраза, којом се старају, да свештеника привуку на своју страну људи, који су оданп угнђању тнјела п саблазнама овог свијета. Они теби предлажу и препоручују такву невину забаву и задовољство. А у чему се оно саетоји? У неумјесним и непристојним рнјечима, подсмијавању, булазнењу н у слабости, да себи дозволн најприје пити по мало вина и у другим сличним преступцима од правила строгог држања, која могу бити нешкодљива за мирјаннна, али за свештенпка не могу никако. СЈСТИ Се, како се свештеник не жоже иигда савршено