Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 368

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

Двије три рпјечи па чланак: „Свештенство и проповједаље. Са особитим обзиром иа вјерско изображење и општу развијеиост парода ј Босни и Херцеговини од Теодора Јунгића, свештеника." (Из Б.-Х. Источнпка свеска I.—V. од ове године). г Ако ли се отшсрије шшо другоме који еједи, мека чека док иЈрви ућуши. Различити људи различито мисле, један те исти поја» различито схваћају, тиме му одређују већу или мању вриједноет, но појам веће вриједностп не треба губити у појму мање вриједности, те тиме и саму истину покрпти завјесом мутних мислп. Вндимо уводни дио чланка да се удаљује

Кад се хоће у таком чему, што је од већег значаја и има своју већу вриједност у искусном основаном проматрању, да открије каква особина стручних назора, тим више дужан је сваки добро промишл.ати : шта га покреће на то, шта и како открива и коме, пред кога износи особне мисли и на чему их оснива, ако је и тиме ијоле до тога стало, да не премаши примјеран успјех. Прегледајући горњи чианак, држаћемо се реда, којим је што изнешено и нарочито на оно ријеч дати, што се коси са основном науком, клонећи се стављања на зачелну тачку наслова, те премјерити и оцјенити шта нам све ту г. писац и споредно и не досљедно открива ; зашто се чега како придржава, упуштати се у испитавање тих околности, могло би братску нам намјеру и нехотице завести на страну личног питања, а најмање било би овдје до тога знати ко пише, него шта и како пише. Шта је хтио г. писац својим чланком и како га је написао, прво каже нам својом намјеном, а друго прочитајмо поуку да дознамо значај. Премда г. писца покреће племенита намјера учити неуке, открити им корисно и штетно, — у правом смислу, тежња му је показати „пут и начин сеоском свештенстну, коме у опште стручно изображење мањка", да би успјешно „поучавали у вјери и моралу" свој народ; тим прије, а као стручна поука, несмије пмати неправилности ни са једне стране. Крчити пута науци нроповједања вјечити истина на пол.у неспреманих посљедоватеља, велика јв и можда врло тешка — није лака али племенита задаћа ; а упућивати позване оним правцем, коме поузданог пута ни сами незнамо, у понор мутних мисли, ако нисмо ради да свог образа каљамо и повјерења губимо, ако нисмо ради да себе пред Богом и људима излажемо тешкој одговорности, онда треба за љубав истини и сами да тражимо вођу.

од предмета свог, у великом сразмјеру почиње из општег противу насловом истакнуте мисли, чак од алФе — од „Адама до данашњег дана", читајући махом заборављаш насловну мисао, губећи се у смјеси неких штудија, да не знаш каквом те све ово спрема предмету; ту се у првим редцима философски гледа цијели свјет васијона ; ту се најприје открива, „и на посл.етку свега нестаје, по неким сталним. вјечним, не промјењивим законима — уништавајућн п^стојеће". На што нас ово спрема предмету ? Шта на ово да мислимо, да није какав природословни увод ? Да, ово је камен снотицања : „и на посљетку свега нестаје". Та човјече мислите на догму, камо вам 11. 12. члан символа православне вјере ? Питање не може битн јесу ли стални вјечни, не промјенљиви закони Божији „неки", који „постојеће" дакле и створења по образу и подобију Божијем, зар „уништавају" ? Боже еачувај ! Није добра хвала ваша. Не знате ли да мало квасиа еве тијесто глсисели ? (Бор. I. 5 --6. Рим. 11: 16). Са овим оставимо тај дужи увод, у колнко се не односи на ствар наше намјере, пређпмо на сами предмет. Овдје ћемо тек дознати на своме мјесту да се излаже напутак свештеничкој науци, цодијељен на изучавање вјере и образовање нарави. Обадвоје овако одређено: „Вјером се стичу душевна блага, а моралношћу омогућава се друштвени жнвот на земљи". На што та недосљедност у одредби подјеле, кад пза те стоји : „Вјера и морал се не даду раздвојити", на што их раздвајати ; као да се в^ером не омо