Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

и а __

и пп у и пад ИДР пића

Н

и 2

и = –

Пиј

Па а У лаву ои о је вд аи

када је у својој сатиричној песми Монолог младог Слепчевићо писао: „Треба нешто страшно, ужасно и ково,

Треба збиљских мисли и стихова груби"; Треба несма моја да „зашкрипи зуби“.

Као дискретна и отмена природа, Војислав је имао урођену аверзију према разбарушеном разметању слабих и никаквих талената, према последњим, дегенерисаним изданпима омладинске поезије шездесетих година. (Он је, исто тако, у песми Реалисша исмевао занесењаке који су мислили да живе вишим духовним животом зато што су писали рђаве стихове, а цео век проводили по бурдељима са проблематичним и тривијалним женскињем, и чију је судбину сликао оним „реалистичким“ стиховима:

„А када му самрт дође к'о ледена, сува проза, Склопиће му тамне очи каква Јулчи или Роза“,

Ова прта Војислављеве поезије није ништа необично код песника његове природе и његовог темперамента. Држимо да се са довољно разлога може тврдити да је сваки песник, већ по емопионалној природи своје личности, више или мање наклоњен револту и незадовољству, и да је свака уметност у неколико протест против спољњег живота, који је груб, и против света који је рђав. Отуда је уметност, с друге стране, утеха и правда у животу, и отуда је код нарочито развијених емоционалних природа,

ХТХ