Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

И центуријони и горди легати с њима —

И огањ озари небо са седам хумова Рима. Огромне, пламене руке он диже у небо горг

Кб страшан, огњени колос.. Кроз бурно огњено море Јахаше Аларик силни уз звеку звонаца јасни“, За хоругвама светим и хором отаца часни“,

Те Решт пезају они носећи заставе свете,

Око њих шлемови, копља и мрачне хришћанске чете, Гранчице зелених врба и јасних звонапа звека Оглашаваху нежно освитак новога века

Над развалинама Рима, У страшном овоме боју Препорођени дух је славио победу своју.

Дан се клонио ноћи. А спровод иђаше ближе

Кроз тесне улице градске где храм се Сатурнов диже, Јасно су звонила звонпад по мраку и даљини,

И звекет мачева оштрих, и врисак жртава њиних На степеницама сјајним. Између колона вити' Очајно, последња борба помамно заче се бити.

Са кратким копљима својим, дигнувши штитове горе, По дворанама мрачним страшни се хришћани боре.

Тада се на прагу храма великог Сатурна бога Појави огроман авгур. Свештена његова тога

а левој његовој руци лежаше прибраним крајем, А прне његове очи блистаху пророчким сјајем. Као Сатурно вечни, он краљу приступи ближе, Грудима препречи улаз и силну десницу диже.

„Стани, ускликну старац, победом опијен царе ! Поштеди крзавом руком богове и олтаре,

245

И ПА тв лета ак пик БЕ. и-пи "фанааа машина О

ПОН ДРАМЕ 17

У