Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Ал не чује Рудник њега, јер он слуша друге звуке Ти су звуци од окова, што витешке стежу руке.

2.

И он ми је приповедб: „Тамо горе, на висини, Где двоглави орб кружи и губи се у даљини —

. Беху некад сјајне куле. И у њима ведра лица Владала је, све до скора, моја лепа невестипа:

: Сад се тамо коров шири и сурване стоје стене,

ИМ студени, зимски ветар корз одаје звижди њене.

| - => У

| „једном, кад сам тврдо спавб, задеси ме судба клета, Њу зароби и одведе разбојничка једна чета.

Ја је зовем свеког дана, ја је зовем сваке ноћи, Ах мој узвик вечно тоне и губи се у самоћи.

Но, путниче непознати, када пођеш другом крају, Ти се о њој разабери: њу орлови сви познају.

4. „Него ово добро пази: овде живи једна тица, Јејина је име њено, а ноћ јој је заштитница. У сурване, сјајне куле, чим нестаде драге моје, Овај страшни измет ноћи савио је гнездо своје. Она бодро пази на ме, да од себе недам јава, И суморним својим криком мрачну поноћ оглашава.

5. „Једанпут сам задрхтао са немила њена гласа, И јуначке моје груди задрхташе од ужаса. 271