Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

Скрушени ми смо крај њега стали, Јер душу нашу потреса јад,

Но сузе наше сведок су мали, Што душа наша осећа сад.

Зора се буди за српског роба, Свештене борбе приступа век, Слобода куца на двери гроба, Ах празна вечност одјече тек —

Одзива нема. Ах, смрт је јача Од жеље што их гајимо сад: С гусала јасних и бритка мача Одјек јој неће грмнути тад.

На страшни усклик великих дана Каћански неће подићи глас,

Кб негда што је са Србобрана Тиртејским жаром грејао нас.

Ах дух ће његов вечно да живи И љубав према народу свом, Потомак да се раздраган диви Неустрашимом старцу том.

И та ће љубав, препуна жара, Грејати топло нашу груд,

Од Србобрана па до Вардара Гонећи мрачно ропство свуд.

Песме В. Илића (18)

273

те Маи из) МЕ |

ји

у пе риаг.

ма мит ветко 25 ита а