Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

296

Краљ дозивље своју свиту сјајну. |

- „Чујте — вели — чудновату тајну : |

Нека сумња ђаволски ме дражи, Што туђинце Леонора тражи.

То је чудно; па већ кад је тако, Њену тајну напипаћу лако:

Као монах у двор ћу се дићи И граф-маршал уза ме ће ићи“.

И с ужаса, што је душу сламб, Граф-маршал се узневери само; Така мисб, кад се слабо нада, Беше доста, да му кураж свлада !

И непокој да би како скрио, Главу диже, па проошапта ти'о: „Го је красно, преко мере красно! Но, чујте ме, док још није касно:

Мене плаши њена света тајна, Јако плаши, круно моја сјајна : Зато чујте и у напред знајте, Реч вам иштем, заклетву ми дајте

Да неможе омрзнути мене

Света тајна исповести њене; Јер у свету збивају се чуда, Кб у мору сплетака и Јуда“.

„Граф-маршале, не стрепите јако, Реч вам дајем — им остаје тако.