Delo

Д Е Л 0 47 друштва. „Немам шта с њима“ говорила јој је „какво је то друштво? Пздераће и последњу кожу. Ето ти кост иа седи!“ II Дурђилка је седела у њеном углу. Један пут се сама Дурђилка ослободила н умешала у туђе нослове. Нзлазећи на дворпште, прнметила је како се с младим штенетом од пет месеци нгра псеташце, два месеца старије од штенета. Псеташце се извалило на леђа п врло нежно љубило штене, које му је турало главу баш у уста. Дурђплка зарежа на псето. Баш тога тренутка стнже је НастасиЈа, која се враћала кућн. Као несрећна матн, којајемного препатила због незадовољеног осећаја љубави: она је сместа разумела шта се ту збпва. — А гаде нсећн ! нападе она на Дурђилку, завиднш, рђо ниједна! Што си дошла овамо ? — кући! (Дурђилка пође, скупивши реп.) А, несрећо ! настави Настасија, улазећи у угао н обраћајући се Дурђнлки, која је већ била у мрачном куту испод постеље. Шго се искрадаш '? Личи то теби, старој будали. мешатн се у туђе после '? Ваљало бп ти. стара будало, лежати, чекати смрг (испод постеље зачу се уздах). Још завидпш! Пли ваљада мислиш да Је менн лакше но тебп V Па што, и ја бих дакле требала мислити сада. од куда у мене и тебе, *у старпх паса, нема ни деце, ни.. V II поче дуг монолог о тужној судби, који је све више н више узнмао драматски изглед што се више празнило стакленце с ракијом (бутелица од о-де-колоња, опет господска), коју је Настасија обично доносила собом враћајући се с рада. — Проклетнпце! дерала се на Дурђилку дубоко у ноћн. Убнћу! Лези гладна! Кад кад је иијана Настаспја била врло одвратна: без зуба, очи очи огромне. црне, зле : упалн, сувп образи побелели од злоће: глас, промукао, ружан... н норед тога како је била несрећна! II Дурђилка се нечему нада па хоће да шгпти штене. А Настаспја је била тако измучена, болна, сама, да не може ни помпслити да буде с кнм год у пријатељским или непријатељским односима сем с Дурђилком. — Хоћеш једном престати, матора вештице? нестрпљпво впкну војнпк на њу. Дозваћу етражара!... Шта је то'? А Настаснја је непрестано ружила и клела Дурђилку а и нлакала је. За тпм је дозвала Дурђплку, нахранила п опет илакала... Иосле тога војнпк ннјс ништа чуо. 3. Један пут допаде Настасијп да пере собе у стану неких младпх. који тек што су се узелн и били врло веселн. Њих је тада хвалио сав обичнп сталеж петроградске куће, сталеж који ирима напојиицу п моли за ракију. Слуге, вратар, куварице, разносач новина п т д. — сви су говорнли за њих: „е то су госнода, ннје вајде !” стогашто сугосиода расииала новац на све стране... Они су били вољнп за све. То расположење пало је у део п Наетасији. Госпођа ју је пнтала, колико зарађује,