Delo

као старн раст, који би се извесно осушио, да није било свежега надања на боље дане нашега племена. Мислим ево на њега а у успомени ми се ошивљује један одломак из неке старе Француске песме, чији је творац, внди се, ватрено љубио своју отаџбину. «Једна ће мисао крепит' те, Блажнтн жнвот твој, Место свих твојнх премилих Љубићеш народ свој. II та је љубав ватрена, Њен вечно траје жар, Колевка њена народ је Слава му — њен олтар » Да ли ћу те још кад год видети слуго божмјега олтара, узоре људских врлина ? Али и не виделе ге очи моје, душа ће те моја вечно пратити. Пут се разглибио и коњи већ почињу посустајати. Али станпца је већ ту. За који тренут стићи ће и влак из Рпјеке, и кад се једном у њему будне, онда ме се више неће тицати овај непрекидни пљусак. — — — — — Поноћ је и ми смо пред Љубљаном, средиштем наше браће Словенаца. Мени се хтело, да се из ближе упознам с тим вредним народом, који с нама заједно пева о Краљевићу Марку и о Косову, н који је у последње време, поред све своје малобројности и оскудице у народннм предањима, показао толико жплавости и издржљивости у борби за свој оистанак, и који и данас хоће по што по то да живи. Али ми послови не допуштају, да се овде дуже задржавам и ја ћу летимице прегледати оно, за што треба п времена и студије. Чудновата је судбнна. Ми смо тако близу, тако смо сродни једни другима и то не само по крвн но и по срцу, па ипак се узајамно тако мало познајемо. Шта ли је томе узрок?! А ми смо се увек волели. Кад би сад могао да нам говори Карађорђев посланик код Наполеона Раде Вучинић, он би нам сигурно знао много причати о своме крстарењу по Словенској, за Наполеоновим војводама и саветницима и о гоотопримству с којим је још у оно време дочекиван у свакој словенској кући. Ево, улазећи кроз чисте улице у средиште ове братске вароши, 5 ДЕЛО