Delo

му беху хакође русе, но густе и увпјене на челу. По нежну, белу лпду не стојаше, већ пламтијаше, пздајућп све душевне докрехе, младалачкд руменило. Такве псте очп, као п y брата, беху на њему охворенпје п светлпје. Белпчасхе маље взбпјаху no образима, п над дрвеним уснама. које покрпваху беле, сјајне зубе. Вптак, шпрокпх плећа, y отворену шпњелу, дспод кога ce впђаше црвена кошуља, с дигаретом y рукама, насдоњен на ограду трема беше тако прпјатно-добар дечко, да нпсп могао одвојитп очпју од њега. Он ce веома радовао састанку са братом, посматрао га са пошховањем п гордошћу и дредстављао га као јуначпну ; но y некдм односпма, на Др. y говору образована света, y франдуском језпку, y пгрп пт.д. он ce мало стпдео због њега, гледао га с впспне п чак ce надао, ако узмогне, да га сам образује Сви његовд утттсптт беху још пз Пехрограда, пз куће једне гослође, која je водела лед- шкасту младеж и звала га к себп о дразницима, п дз куће сенатора пз Москве, где je он једном играо на великом балу. VI. Кад ce ситп наразговараше и дођоше најзад до онога осећања, које ce одажа кад je мало општега, п ако водшд онога с ким говориш, браћа поћухаше доста дуго. Дакле узнмај своје стварп, na да идемо одмах, рече старијд Млађп од једном поцрвене и збуни ce. —■ Да идемо право y Севастодољ ? - запита он после краћег ћутања. Но. да како. Ти, ваљда, !немаш много ствари, наместнћемо. Дпвота ! Одмах да идемо, рече млађд уздахнувшп п оде y собу. Но не отварајући врата. он застаде, оборп главу и поче да мислп : „Овога часа право y Севастопољ, под бомбе .. ужасно !Па ппак све једно, морало je битп кад-тад. Сад сам бар с братом“ ... Ствар ie y томе, што je тек оад помислио о ономе што га чека о Севастопољу и што виде. да ће кроз најкраће време бити тамо п ни каква га случајносх више не може зидржахи, сад му хек ]асно изађе пред очи опасносх коју je сам хражио. и он ce збуни при самој домисли о њој. Умпривши ce како je знао п могао, уђе y собу ; алд прође чехврх часа, a он joui не изађе к браху, хе овај мораде охворихп враха п дозвахи га. Млађи Козељдов говораше иешхо са ОФидирем П. Кад му брах уђе. он ce ca свим збуни. Одмах, одмах идем ! викну му и замаха руком. Причекај ме, молим хе, хамо. Мало после on допсха изађе и с дубоким уздахом прпђе к браху Можеш себи предсхавихи, ja не могу с хобом ићи, брахе, рече on. Шха? .. . Каква je хо лудорија ! Ја'ћу хн рећи исхину, Мишо .. . Ми ни један немамо новаца и сви смо дужни ономе шхапс-капехану, шхо си га видео. Срамоха ме !

97

ОПСАДА СЕВАСТОПОЉА

двдо V