Delo

•бих желео да знам, продужп он да ли ме то он нарочпто сад прптешњује уз лотре од кола или не. Без сумње он occLa, да менп нпје згодно, п нини ее као да ме ц не опажа. Ето, сад ћемо стпћп,“ продужп он да размшпља, прпвлачећп ce уз сам крај, боЈећп ce том прилпком да ce нп мало не покрене, да не бп брат могао опазпти његово незгодно стање, —„па од једном право на бастпон : ja с топовима, a •брат с четом, ла да поншб заједно A тек од једном Франдузп јурну.на нас. Ja наљбу ; помлатпм много : али onu ппак јуршпају на мене. Већ не може да ее пуца, п, разуме ce, нема нп спаса : док од једном брат дотрчп напред са сабљом, ja дохватим пушку п ми заједно са војпицима потрчимо. Французп јурну na брата. Ja потрчим, убијем једног Франдуза. другог и спасем брата. Мене ране y руку, ]а дохватим пушку у другу, na опет трчши Кад, a брата ми убију куршумом крај мене. Ja ce зауставтш за тренутак, погледам га онако тужно, дпгнем ce п впкнем : *3а мном 1 Осветпмо га 1 . . . Ja сам волио брата впше свега на свету, рећи ћу ja, п пзгубпх га. Осветпмо га, унпштпмо непријатеље пли умрпмо свп овде A онп свп впкну, na потрче за мном. Од једном пзађе •сва Франдуска војска, n сам Пелпсје. Ми пх све потучемо ; ну, најзад xiene pane другп пут, п трећп пут п ja падам. Тада свп трче к менп. Горчаков долази п ппта ме шта бпх желео. Ja одговарам да неђу ништа, ■само нек ме метну крај брата, хоћу да умрем са њпм. Mene донесу u згетну крај крвавог трупа братовог. Ja ce придигнем и само кажем : „да, вп не умедоете ценитп два човевм, којп су пстпнскп љубплп отадбину ; сад су обојица пали ... нека вам Бог опрости!“ —п умрем. У осталоад no зна y колпко ће ce остварптп ова замисао I“ Па јесп лп бпо којп пут y 6ojy ? заппта он од једаред брата, ■заборавившн, да није хтео са њпм говорпти. He, ни једном. одговорп старпјп. Пз нашег je пука погпнуло две хпљаде људи, све на раду, п ja сам рањен такође na раду. У дпште. рат није то штј ти мнспиш, Владо ! Реч „Владо“ дарну млађега ; њему ce прохте да ce објаснп е братом, nojn није нп миелпо да га вређа. Тж ее ne срдиш na мене, Munio ? рече on, после кратког ћутања, Зашто ? He, онако ... пхто смо ono мало пре ... тако, ништа. Hii мало, одговорп старпји, окренувшп му ce п потапка га no колену. Па, Мишо, ти ми оироети, ако сам те увредпо. Ii он ce окрете, да сакриЈе сузе, које му пођоше пз очију. VIII Ta није, ваљда, ово Севастопољ ? запита мањи брат. кад ce jcneuie на брдо. II пред нлша ce отворп дрпетанпште са катаркама, море с далеком непрпјатељском флотом, беле приморске батерије, касарне, водоводн,

99

ОПСАДА СЕВАСТОПОЉА