Delo

Столац’) на срце навалио. Из мисли би ме тргло обично какво црнпурасто, кудраво Талијанче, нудећи ме цвијећем, да купим. . . Кад сам бно y музеју рнмском и дивио ce вјештини, мислио сам : да ми je љу нешто довести овамо и показати оне слике u кипове! . . . Би ли она тада уживала? Ja ниоам шћео сам себп одговарати на то питање, али сам ce јако радовао што сам y Италији a не y Мостару и ако ми je врло тешко било. Кад сам ce око Ускрса вратпо кући, ja сам већ миран био и није ми никад пало на памет да отварам своје сандуче и гледам цвијеће, што ми га je она дала ! Ja сам ce ње радо cjehao, али ce никада не наканих, да прођем поред њених врата. Кад би ме случајно пут на ону страну нанио, ja бих обишао. И живот опет поче старијем tokom. Беспосличење ми поста досадно. Тужно сам посматрао да.ве како наш свијет пловп y незнању, како Норетва бучи ; убоги кућерци како ce тужно ослањају један на други, a no пећинама још живе људи. . . И једна неђеља дође У црквп сам био иja u сви моји другови. Кад ce служба свршила, стадосмо мало пред црквом. Најпосле ja рекох да иђемо. Стани мало, са : he свашвн рече Милан. Каквн сватови? Ко бајаги не знаш ! He знам, душе ми ! A он he смијући ce : Па . . . и пришапће ми: твоје драгане ! Твоје слачајше Данице? Да - - ни - - це ! Ja ce тргох, Зби.ва баш њезини ? Баш ? И таман он y ријечи, a одонуд ето сватова. Ja стадох иза другова тако, да ме она не може виђети. Лијепа je била. Само нешто мало блнједа, али за то пуначка, здрава, једра. Оне пуне груди чисто тн маме поглед на ce, a оне лијепе црне очи и слатки, стндљиви поглед чисто ти памет помућује. . . . Учинило ми ce ко да задршћах, a y прсима ko да чекићи кују.

* ) Брда око Мостара.

16

ДE Л O