Delo

113 ж II в о т вих глава, као што је моја— Ова глупа главурда шго пишта не може да смпели

Варја (замисливши ce): Чекајте

Двобој ie забрањен Двобој је злочпн... Мп морамо јавптп власти, — мп треба да тражпмо да га обуставе... Јест, јест, мп то морамо урадптп. . Сињ : То је само женско средство н оно ншнта не вредп... Варја : А за што ? за што ? Спњ : Спречптп двобој нпје могућно, кад је он одлучен не дечурлијом, но таким људима, као што је Петар Грпгоријевић, којп без важннх разлога не бп учинио такав корак .. Вп можете спречнти, алп на крају крајева он ће се ппак нзвршптп. Ако пак јавимо властпма, тпм ћемо само њега дубоко увредитп п впше нпшта... Варја: II то је истнна.. Mu ћемо га увредитп... Па шта онда да радпмо ? (Притрчи к ирозору) Трчите за њпм, достпгнпте га, убедпте га, преклпњпте га.. Хајд’моте заједно да га молимо (Одлази к главним вратима, уђе с лева Олга обучена за добротворни базар. Варја се заустави) 10 Иређашњп п Олга. Олга: Зар је Пера већ отпутовао ? Спњ (расејано): Да... он... оп је већ отишао... Олга (гледа их иажљиво): Зашто тако брзо ? (Сињицину): А вп... вп сте осталп.. Bu сте обоје некако чудноватп... Тодор Мпхапловпћ је блед. А тп. Варја, за што сп тако узнемпрена ?.. Ти нпсп таква... Тп се узалуд не узнемпрујеш. Може бптп нешто се деспло ? Јесте... Bu кријете... Ја то впдпм... Шта се догодпло ? Казујте! Варја: Олга, мпла моја... Заиста... Олга : Не, ја впдпм... Ја сам овамо ушла п менп се стегло срце... Пера је бпо некако чудноват.. Та што ћутпте ? Где је он? Ако бога знате .. Ја вас молнм каж’те ми.. Он је занемогао ? С њим се нека несрећа деспла ? Варја, та ja впдпм да тп знаш. . Па за што ме онда вређаш ? (Нервозно) Зашто ме тако презпрете ? Спњ : Стншајте се, Олга Иавловна... Та шта ви говорите ? Олга (одлучно): Ја морам знати... Чујете лп ? Ја имам право то да знам... Ја не ћу тајне... Bu гледате на ме као на дете, вп се бојпте да ја не заплачем... Где јо он ? Куд је отпутовао мој муж ? За што је он иреметао онако хптно хартије? За што јс онако брзо крпо нешто у Фијоку? Вн све то знате, на ја впдим то но вашпм очпма... Та говор'тс. казујте! (Притрчи к асталу, брзо отвара фијоку и вади артије) Ево ово је његов рад... А ово (Узима иисмо) „Дскану медецннског Факултета“... (Баци га и узимље друго) „Олгп“! То је менп... Ах... Воже мој... Срце ми се кпда... (Цеиа куверат руке јој дргиКу и чита муцајуКи) „Мпла моја... ја сам тврдо уверен... да тп нисп ни у чему крива... За све кривпм... глуне околностп... Ја ппсам могао одбпти чашу... Ако се што догодп... ДЕЛО VI 8 ;