Delo

432 д е л о Наше незнање у том погледу нде до невероватносгн. Нигде се, у нашим школама није учнла етнограФија, макар у наговештењу. Многн од наших државника нису билп на чисто о том, да „немачке покрајине у Аустрији“ необухватају све оно шгоје сачињавало немачки савез. Велика већина Француза није даље одмакла од Шатобријана. који, отишавшн } П]»аг да посетн тада прогн ног Карла X, гледајући са једног прозора Храдшани-ја једнога мимопролазника, који слушаше другог једног са крајњом пажљивошћу, обрати се своме суседу и рече : „Да ли вн знате шта мисли овај човек? Он као да ишчекује глагол“- II он би се, по свој прилици, веома изненадпо да је сазнао како je његова шала омашила п да та два човека говоре једним словенским језиком, где сеглагол не „ишчекује“. Државници као Тијер, као Жил Фери, нису никад познавали ни схватнли словенско питање- Шира публика мучно да зна разликовати Ческу од Угарске, и она је показала само благонаклоно изнеиађење сваки нут, кад су Чесн иокушалн да у нашим крајевима изразе своје симпатпје, шаљући нам депутације својих „Сокола“ (гимнастнчких дружпна). Време је да се ирестане једном са таквом практиком. Има једно столеће, од како Французи нпсу престајали расипати своје симпатијеИгалија, Пољска, Маџарска, па и сама Пруска, напзменце су изазнвалн наш ентузијазам. Тако рећи јуче смо се онростили легенде о погибији, која нам прети од Русије, и коју су тако брижљиво подржавали Пољацп и Немци, а коју смо ми тако послушно усвајалн. Није ли и сам СенРене Тајандије, у чланку који смо сноменули, 1869, тврдпо : да је Палацки учинио неоиростпву кривицу, што је отишао на словенски конгрес — у Москву ! Час разочарења куцнуо је за све готово наше илузије. То је тек почетак; по није довољно да само сазнамо да је наше пријатељство заблудело било, треба га умети пренетп на оне, који га запста заслужују. П ако је истина, да је заједница пнгереса најбоља спона npujaтељства међу народпма, где је она очевиднија но између Француза и Словена? Навала германска угрожава их, једне и друге, на истп начин. Па истоку, као н на западу, га навала смера да нх избаци пз вслике струје европске. да им сузбије иолитичке и етнограФСке граннце. тс да Немачка заузме, на централној осовини Евроне, иоложај госнодарећп и неосвојнв. Ето са чега је то пигање живогно, за Словене као п за нас. У томе је основ „руске алијансије“, коју тако лоше разуму толнки Французп. Пружајућн Чесима руку, Французи ће иосведочити наЈразборитпји иатриогизам. Onai је јуначки мали народ навикао, да се лншава савезнпка, п да рачуна само на ссбе сама. „X а r о d s о b е“ (populus sibi, Најјо4 себи), јестс ноносити натпис на Ческом иозоришту, који може служнтп као девнза свему, што је до сад урађено у Ческој. Но, ко би могао рећи, колико би допрннело њиховом окуражењу ма п мало симиатије Францускс ? Корист, коју би н мп ту нашли, била би веома блиска п неносредна. Велика нрепона заједничке акције словенске, јесте