Delo

Д Е Л 0 478 жњу да се ослооодн конвенцијоналностп, која је природна иоследица угледања, н да на своме земљишту самостално реши литерарну прсблему Ренесанса. Такав утисак. у осталом. оставља и ова Антологија. кад се иажљнво прочита. У чем се састајала та нроблема ? Да на ово пнтање одговорнмо, није нам иотребно задржавати се на ређању узрока, којп су били повод оном силном духовном покрегу, познатом нод нменом Ренесанса. Из Пталије, где је понпкао ширио се овај иокрет на све стране. гдегод је само бнло иогоднога земљишта за решење проблема, који je он собом доноспо. Досга је наиоменути, да су у Нталији, у доба кад се у Дубровнику стала развијати песнпчка књнжевност на народном језику, били на гласу са својнх песпичких производа Ариосто п Тасо. Као последницп Данта н Петрарке онп су за евоје песничке творевине усвошлн народни језик. а знајући н Језнке Омиров п Виргилијев. онп су стајали у духовној свезн са класпчннм свегом. од којега су позајмилп облик. Спојнвши на тај начин два моћна чинноца: модерну пнспирацпју са ленотама класичне поезије, они су, како велн Деможо, дали силан иолст развпћу италијанске поезпје, која је у то доба славпла свој златни век. Песнини. којп се у то доба јављаше, пристајаху уз Арпоста нли уз Таса, према томе који од ова два елемента преоблађиваше у њиховпм иеснпчким нроизводима. После овога века, који ie завршетак ранијега напредовања, настаје доба нзнемоглости. Кад је у Дубровнпку поезија стпзала врхунац у своме развићу, Нталија нам је предсгављала жалосну слику : са слободом је пронала н независност : морал у основи својој дубоко поколебан : нлемепптост осећања је изишла из моде : врлина је у јавном жнвоту устуиила своје место лукавости . у место законитости н херојства впднмо, као и код Грка у доба њихова опадања. прсФпњеност. Једном речју велн Деможо, макнјвелизам је обладао нре — Макијавела. Да је наша дубровачко-далматинска поезија бпла проста коппја сувремеие галијанске књижевносги, њено нанредовање не би могло нћи наноредо са опадањем књнжевности у Пталнјн. Сама та околност доста ,је добра свсдоџба, да се песничка књижевност дубровачка, нодстакнута јсдним утниајем из Пталпје, у да.вем свом развпћу управљала нрема погодбама, које су у њој самој бнле сгворене снло.м псторискпх, егнограФСкнх п гсографскпх ирнлнка. За трговину нодесан ноложај поставно је основу матернјалном благостању Дубровннка; грађанске уредбе, наслеђене још од ирвнх му основалаца латинскога порекла — самостална општпна п слободни законн — ујемчавале су грађаннма његовим лпчну п имовну безбедност : мудра полнтика према суседпма одржавала је мир; а честн сношаји, услед јако разгранатих трговннскнх веза, са најобразованијим народима ондашњега света, давалн су нм нрилпке упознатп се са њпховим умннм тековинама н тако проширити обзорје својега знања. ( гекле су се. дакле, у Дубровнпку све иогодбе, које се ншту, па дч се може књижевност јавитп н даљс наиредовагн : материјално бла-