Delo

II Р Е Р А Н 0 29 то pehn у очн. него ме склањају, туткају ме у крај, пли ме нпкако н не пуш тају на вндик. да мн евст не внди бруке. У то мп дође иосланнца да напншем што за лСноменнцум Војнславу Ј. Илићу. — Поздравно сам вас! Таман сте погодили! рекох и бацим нисмо на тле. Кад ал’ ево мн доносз друго писмо. нрепоручено, опет нз 1>еограда. Позната рука: Змај ! Отворнм. Пуне три стране, а завршује стнховима. Преклиње ме, да се не оглуши.м жељи одборовој, коме је он председник, веК да пошљем штогод за „Споменнцу" којој је намењено да ударн основни ка.меп сноменику „прерано“ нремннулог песника Војислава Ј. Нлића. Народ се никад не бн утешио без мене, а душа иокојнога бесмртника не бп нашла у рају насеља, ако и ja за њо.м не уздахнем. Жао ми је, што овде не могу штампати тог ннсма, не толико што би запремило много простора, него што то не могу чпнитм без доиуштења пишчева. Али могу напоменути, да су стпхови впше шаљиви, Стармалски, на нрилику: Немој текте-мекте, Већ манн Пандекте ит.д. А што му знам ? У млађега поговора нема. II ко би се Змају противио ? Је m’ exćcute : пзбацим горње пПрерано“ u иошљем га Змају на колено. Прође месец. нрође два, ја оиет у Загребу. Седп.м у „Великој кавани“ u преврћем свакојаке новине. па u срнске. Одбор за сио.меник Војиславу Ј. Плићу јавља, да је „Споменнцаи готова. Хвали се како му је пошло за руком, окуппти све крајеве Српства на гробу несникову, како је „све игго иоле вреди иохнтало итд. итд.“ u долазн списак прнложника. Боже мој, кога ти ту нема ! Наишао сам на нека пмена, којих пре тога нисам нпкад ни чуо. II по томе видех, како сам излаиио, како нпшта не знам пз новије сриске књижевпостп. Сви су ти, на и они менп непознати, очевидно бољи од менс; јер међу њнма мог имена не.ма. Опет иошл.ем Си.му Магавуља к Змају. Змај му преда мој одбијени рукоиис — без речи. П што да рече ? Зар да ми поручи : Опрости, нисам знао да cu већ нзлаппо, а млађи сн од мене. Мислиге ли да сад могу бптн миран ? Да Бог да. Српски неснпци, норед све бесамрти своје, не пресгају умпрати, одбори за њихове „споменице“ не нрестају се састављати, н тако састављенн одбо]»н не престају сећати се и мене. Ено зимус умре .Буба II. Ненадовнћ. 0 Љуби п његовој смрти други иут особнго, ако Бог да. Еазу.ме се да се одмах саставио одооју у Ваљеву, н да је тај одбор нозвао све српске иесннке, да шго напишу у Љубину лспо.меницу“, на н мене. А вн ћете из свега реченог разумеги. да се ја томе нећу одазвати. iKao ми је шго се морам оглушити нозиву баш Љубина одбора. Ал’ кад ме је Београд онако једнодушно осудно дваг иут засобице, није прилике да ће ме освети гн Ваљево.