Delo

ПаЛАНЧАНСКЕ идиле 47 ћањем љубави ?.. Зар за то живимо да само боле осећамо ? А где су радости моје ? Разби се магла нред очима мојим и ја тад потпуно осетих нустоту живота и иразнину у срцу ; видех да сам пуст, немирисан цвет на голој, прњавој рудипп .. Туга што нмена нема прнтиште ми свест и осећање — и сузама горким опрах лнце своје и окупах неизмврну тугу своју. Ноћ, сува знмња ноћ без месеца ; горе мплијони звезда н светова. Смирио се дан ; тишина, а у даљини изумире некака песма и дозивање рибара. Прозрачан мрак опасао околпну ; а у души ми празно и неодређено... После дуге шетње крепем се кући. Гледам пред собом у мрак, кад — поглед ме запрепастн : крај мене мину у сутон Јела, Марина сестрица, граби у са свим други крај вароши. II последњи пут слутња ми се наврзе у главу. II још једном пођох према Баиру : — тетка стоји на доксату, нестрпељпво скакуће с ноге на ногу, бије зубом о зуб и чека да господчн оде . 1894. fA. [Iab.