Delo

50 Д Е Л 0 особито склоности. темпераменти. Мржњи на аустриски деспотизам u осећању давнашње потребе да буду своји, народњаци су додавали сувнше поносито мишљење о нравима u будућности своЈе домовине. Кроз њихова уста говорила је војничка Хрвагска Јелачићева и књнжевна хрватска Л»удевнта Гаја. Маџаронима нагпњаху аристократски оиортунизам и увређене страсти. чудновато удружени — магнати нада]ући се да liC повратак традицијоналним установама донети и обпављање привилегија укинутих 1848,— малобројнп демократски родољуби, које неки полу-реводуционарни нагон, некакво мало лудило лнберално тераше к отаџбнни Кошутовој, нз мржње на двор класичан у власничким летописима. Народна странка владаше сабором. Она се тнме користида теорнскн изврши задатак уставотворне скупштнне. Љена главна брига, коју потврћује један славан акт, бејаше да утврдп како никакав иравни однос није пре овога иостојао између Хрвата и Угарске. У истом духу она састави адресу круни, у којој се одбпјало бирање иосланика за царевински савст. Caoojt би распуштен због те адресе. Министарство је чекало своје време: оно га сазва поново тск 1865. У томе се сабору образова трећа иартија. Она се зове аутономна, неодвисна, и иронија хоће да ово имепрпкрива делимично одрицање доктринарне аутономије под видом сиоразума с бечким кабинетом; опа хоћс још да тој групи, која је најпозитивнија према оним нриликама, буде вођ један песник. То је Пван Мажуранпћ, писац ЧенгиЛ-аге. — Мажуранић бејаше у праву: тренутак не беше погодан да се обнављају усномсне на Бахово миннстарство већ се ваљало ириволети Аустрији. Овај избор задоби Хрватима милост на двору, брањаше их од маџарске мржње и иовраћаше им политички додир с Далмацијом, који им је нропао због случајности догађаја на штету југословенскога јединства. Толпка разноликост морала је довести до најгорега решења. Заморен борбом, сабор носла најзад своје нзасланике — у Пешту. Преговорп ночеше оне исте годпне кад је била и Садова, нод Белкредијеви м миннстарством. Несрећом по хрваге време иелога листа бнлоје ирошло. Маџари су развлачилн с Бечом и то с разлогом, а још мање су се жури.ш да закључе са Загебом. Њихови увиђавни државници наслутнше поли'1 нчко п војничко нонижење аустриско, А us g 1 е i с h којп ће бити носледица свега тога и подвргавање Југо-Словена онаквој управи какваим се хтеднедати. Њихова тактнка оста на томе да огегне преговарање, док не узбунп достојанство владпке Штросмајера, те он шумно остави својо другове из хрватскога посланства. Међу гим букне раг, неусиеси прокрчишс нут угарскнм тежњама; Белкредијев наследник, Бајст, удари одлучно путем дуализма, којн после годнну дана доби свој органски облнк. Народно пнтап.е би рсшено на корист госнодара: сновп о хрватској самостадностн нропадоше у политичкој фикцнји Транслајтаннје.