Delo

НАША ЗАВРШНА РЕЧ поклона каквог земљишта у Београду, то може имати својих тешкости, јер је то већ прешло у државно имање , са којим Кнез не може располагати без договора са Државним Саветом, а што се тиче саветничког ранга , о томе ћу ја говорити са Гарашанином, кад се у Београд вратим, јер je сумњиво да се саветништво може дати као ранг, почем је, ио данашњој практици, звање савегника сматрано као служба, а не као достојанство , и та служба није се могла кумулирати са. другом службем. То је био мој одговор и савет г. Ристићу, и он пристаде на исти, замоливши ме само, и ја обећавши му да ћу по доласку у Београд имати на уму и предмет о саветништву и благодарителном нисму од стране Књаза Ја нисам више разбирао је ли Ристић примио 1000 дуката , но сам његов пристанак на мој савет овластио би ме држати да их je примио; кад не би иначе знао од управитеља двора да их је заиста примио , и у исто време изјавио Књазу жељу, да му и поред тога поклона једним писмом Књажево задовољство изјави, што је Књаз обећао учинити почем се у Београд поврати.” «По моме обећању ја сам Гарашанину говорио и за ово писмо и за Ристићево саветништво. За саветништво ствар се одложи1"), а за писмо узме Гарашанин на себе да изиште на то Кнежево одобрење; наравно, то није био најпречи носао иредседнику Министарства11) и то није одмах учинио. Но чудноватим случајем догодило се је, да баш кад је мало доцније пројект таквог похвалног писма био спремио, и наумио био да пође Кнезу и да му га поднесе на одобрење, донесоше пред нас (јер и ја сам се тад у канцеларији министарства нашао) лист новина у којима читасмо, доцније толико разглашено, Кнежево писмо, у ком се између осталог каже «да је Ристић био Кнезу десна рука при узимању градова“. Видевши то, рече нок. Гарашанин: добро те нисам пре неколико тренутака отишао код Књаза, иначе би он помислио, да ја правим с њим шалу кад му подносим на одобрење писмо које је он већ пре неколико дана сам написао, и које је већ у новинама печатано. IB) Г. Јов. РистиК није морао дуго чекати иа решеље овог важног питања за државу српску, о његовом саветништву. Он је имао среКе да га, на скоро, сам реши, u као намесннк сам еебе за Државног Саветника авансује. Разуме се да то није било* баш uo закону, алн ко би се још као намесник и на такве ситнице обзнрао. '*) Била је црта у карактеру II. Гарашанина да вазда оклева. Само је она.ј посао* с места свршавао, који се ни под којим условима није дао одгодиги.