Delo

506 Д В Л 0 Има и састава, који цртају поквареност, што ие потиче од воље дотнчне особе. Такав је: 1), Чнма Јова, стари парнимар, који је много шта вндео н пронатно, иа 2), Познаннк, где je нацртано искупљивање давнашље своје кривпце многобројним, добрим делима и 3) Јадник, у коме je слика несрећнога једног пнјанца, игго се нрони. кад му други имање упропастише. Чнча Јова је утонуо у причање истина о занимљивим стварима, алн таквима, који се сижеа не тичу; Познаник, а особито Јадннк, меетпмпце могу да гану. Пма н таквих сижеа, који се тичу појединих пптања струке пишчеве. Тако се у: Ко пева о злу не мисли доказује разноврсним при« мерима, како нису окорели зликовци они који певају, а у Кнезу Р., како за полицијске чнновнике у Београду ваља бирати образоване u ucкусне људе и не мењати их свакога часа Прва је слика по себи занимљив, ну не н уметнички опис, а друга, п ако је где где лепа, ипак је главни ј}7нак остао у засенку. Сем тога, ту је и занимљивих карактера туђинских дописника, што к нама у Србију долазише, за време ирвога, срнско-турског рата. Тако у слицн: Рус н Шваба два су супротна карактера : частољубивп Рус ц кукавички доннснпк једних аустро-угарекнх новина, који Србе у Србији неправедно клевета. иа, мало после, не сме, на иознв Русов, да му на мегдан изиде : у Допнснпку В — у, такође је слика лажљивог и кукавичког „чивутског“ дописника Дели Њуса и старање нашпх властп, да се туђинским доинснпцима даде пуна сатисФакцнја. У свима овнм сличицама, карактери су у кратко, ну врло срећно изведенн. Има и других разноврсних слика, било из жнвота београдског или пз путничких успомена приповедачевпх. Тако: 1). у Љубоморноме мужу изнесена је љубомора једнога, у своју жену до лудила занесенога мужа; 2), С пута кма разних сличица, које илуструју нека карактерна обележја Срба, Мађара п Аустријанаца ; 3), Ваконано благо црта копање блага троице Београђана на данашњем београдском Великом тржишту; 4), у Царевићу Рудолфу казује се о доласку пстога царевпћа у Београд, у походе, о његову убиству и двору, у ком се убио, и 5), Докић је сличица привржености једнога министра дннастији. Она прва слнка доета је једнострана, јер карактера женпна не видпмо што би је као честиту још видније изнело ; друга је врло добра, трећа шаљива и са доста нсихологијске студије; у четвртој је лепих сличица, ну главни је карактер у тами, а последња, ма да је у радњи, без уметничког је руха — готово сухи дијалог. Као што се из свега видц, ириноведач уме врло добро да одабира сижее за своје приче из својега богатог двадесетогодишњег полицијског пскуства, само треба да избегава оне напред изнесене махне. Чпни нам се, да ће се све лако постићи, само с омање хитања у иисању.