Delo

12 Д Е Л 0

— Може ли се газити ? — упита ће он после дуже почивке. — Не може. — Шта велиш ? ! — Не може. — Како не може ? ! — продра се Селим. — Не може. Морава Је брза и дубока. Ноћ је као тесто. — Где је Хасан ? — Код Мораве — одговори гласник. — Иди жнво и кажи му, да. одмах изашље људе дуж Мораве, те да извиди где се може газити. Ако буде потребно да се прави мост, нека јави. — Јеси ли разумео ? — Јесам. — На посао !... Само што живље — рече Селим, па окрену коња и оде у главни стан. Гласник одјури пут Мораве, и изгуби се у тамној ноћи. На бо.ном пољу овлада мртва тишина. Поноћ прође. Саид н Селим вратише се из главног стана. Заповест беше издата .да се сутра зором креће. Војвода Две стогине српских соколова, иод заповедништвом војводе жупског, Петра Ђукића, ове кобне ноћи осветлаше образ. Војвода беше ставио себи у дужност, да, ио могућству, што дуже задржи продирање Турака. Требало је нејачи дати времена, да се склони у збегове, и на тај начин спасе испред опасности, која јој грожаше. Војвода беше одлучио, да свој задатак изврши беспрекорно. Од хиљаду људи, колико беше собом повео, остаде му само две стотине. Овај остатак војске срећно прегази М раву И ирикупи се у Ђуниским висовима. То беше шака људи иуна духа и поноса, пуна срџбе и дрскостп. Она одлучи да се Рушиду крвнички свети. Каква дрскост !... Зар прогиву силе од тридесет хиљада? Зар противу џина, који у својим рукама држаше громове?. .. II ко то од ње тражи ? Шта она има иред собом ? — Јад и чемор. Шта има собом ? — Двеста срдаца и двеста десница!