Delo

Н Е И м А Р И 23 настир удахњивао и чувао. Манастир му је пружао духовни мач и чувао свест о народности за боње дане. Вера је дала Србину нарочити тип. Она га је увек подсећала, да није оно што и други, да има нешто своје, и да му то вања бранити. И бранећи то , бранио је себе , своје биће, своју слободу, своју народност. Вера га је скроз прожела, и он јој је био тако одан, да је не напушташе ни најцрњих даиа. Гонили су га и тукли, окивалн и у томруке бацили, злостављали и на коље набивали, али се он вере не одрече, и она га спасе. Одајмо пошту вери! Она беше онај снажни мотор, који нас лагано, али стално, извлачаше из ропства. Она уливаше уље у живот наш, и осветљаваше стазе слободи нашој. Она учини те васкрсосмо као Феникс из пепела. Манастир беше источник вере. Овај храм, заливен сузама бедних и невољних, не красе ни високе куле, ни дивна кубета, ни златом окићени пропилеји, ни скупоцени мозајици, ни величанствени инконостаси, ни богате трпезе, ни сјајни столови, ни вештачки живописи. Њега краси нростота и скромност, вера и љубав, поуздање и слобода. У том простом и скромном храму очува се оно духовно благо, које потомство оживе и из мртвих васкрсну. Спољашност манастира готово је тужна. По крову и по зидовима његовим шири се маховина, те казује старост његову; порушена кубета, изривени зидови, изгребени живописи, оште ћени иконостаси, казују патње његове; гудуре, које га заклањају, туме, које га скривају, самоћа, која га тишти, сведочи љубав ка слабоди, којој је Србин тежио. Манастир је у свему израз народног живота. У њему нема сјаја али има светлости. У њему је вечито пламтео огањ вере и слободе. Из њега су полетале искре на све стране. Он је разјаглио жар љубави ка слободи, распламтио пожар по целој земљи и у том пожару сагорео ропске ланце. Он је храм снаге народне. Из њега излетаху витезови, задахнути вером и слободом, и ти витезови освајајући стопу по стопу, промислом Божјим вођени, распростреше границе од Дунава до Косова, од Дрине до Тимока.