Delo

ПОГЛЕД НА РАШКО-ПРИЗРЕНСКУ И СКЕДЕРИЈСКУ ЕПАРХИЈУ 83 VI. Онај који ружи српске народне обичаје ружи и православну веру, јер је испреплетано једно с другим, да га је немогућно раздвојити. Митрополпт Мелетије је презирао ерпске обичаје. Он је на свакоме кораку гледао, да их искорени. Зато су српски народни обичаји из дана у дан бледели и ишчезавали. Да наведемо једну његову повељу за белопољску нахију. „Уредисмо п отврдисмо архијерејским повељенијем за неколице обичаје како ваља бити от сат после и заповедамо прво 1. кад идет друг другом на разговор, на ракију шчо се каже, више от једно мезе да нема Второ 2. На светога или у шехар или у нахију само једно ручак зише нема у вечер свакиј да се вратп на свој кућу. Треће 3. кад кој умре они дан само паналија (кољиво) и свећа да се носи у цркву, а друго нишча такођер и на трећи дан и на девети и на четрдесет дана соФра и јадење и пијење нема. Четврто 4. На Божик и великдан нема да се шета по кућа на први дан но од цркву свакиј на свој кућу да се врати на други дан п трећи не да се по обичај шетат.“ Мелетије није искорењивао заблуде у народу, него је искорењквао лепе српске обичаје! Он није забрањивао да се удају девојчице од 12 година, а забрањпвао је народу уз ракију два мезета!.. Мелетије није рачунао једном грађанину трећи брак, разуме се, за добре паре јер вели : „прву ми је ноћ жена иобегла, те те молим свети, владико, да ми не рачунаш ову женидбу, јер ништа није било*!.. Другоме није рачунао трећи брак> пошто му се жена потурчила! . .. а забрањивао је да се „по обпчај шетат“ !.. Мелетије је презирао српско име. Он )е врло добро знао да је то српски народ, коме је он митрополит, али је вазда то име избегавао. Он на једноме листићу пише имена српских иатријарха и владика од укинућа Српеке Патријаршије под насловом : „споменикљ црковну историју српског-Б^, алп јеипак ову последњу реч нревукао !... „Млађи цар •Урош љубећи Вукашина впше од других банова и кнезова и остала госиода закраљи Вукашина у Пришчину*... Дакле Мелетије је био убеђен да је то српски народ, али га је називао: „христпјани“, или ио турском: „бугар-милет“!... Колико су у опште цариградски Грци водили рачуна о нпроду рашко-призренске и скендеријске епархије, види се из тестамента Димитрија Младеновића из Призрена, који је писан у Кавали, и у коме оставља на нризренске основне школе 5000 П. Тастаменат је писао Грк, а и сведоци су били Грци. „Од прихода ови да се задржи оно шчо имаде бугарска ((Зо1>луар’.ог/) шкода у мојему отеченству*'!. . Митрополиг Мелетпје гледао је да Срби не напусте православље еп таззе, а о појединцима није водио рачуна. Нема ни једног примера да се својски заузео да спасе коју хришћанску душу. Једино је девојке и младе жене, које су се хгеле турчитп, задржавао код себе неко време, на их пуштао на милост и немилост судбпни ! .. Пз његовпх ппсама види се да га је јако тронула бугарска шизма То на сваки начин није било о*