Delo

210 Д Е Л 0 Изгледа да је од свију елемената, из којих се састоји оно што се некада звало држава а сада се зове народност, писце међународнога права најмање занимао онај елеменат, који би највећи значај требало да има. Бесна сила може за један тренутак у јединству држати читаву велику царевину, из најразноврснијих елемената састав љену ; у дугоме низу векова то се неколико пута остварило, и довољно ће бити да се четири велика царства, Александра, Карла Великог, Карла Петога и Наполеона, помену ; али чим је колоса нестајало, наступало је распадање царевине Зашто је Римско Царство напротив тако дуго трајало да га видимо где због рада на образованости и после смрти још живи ? Зато што се многоструко придруживање земаља није ни нагло вршило, нити га је један једини човек остварио, нити се у једноме веку испунило. Оно је на против лагани рад једне органске еволуције и дубоког убеђења код покорених народа, да је Рим закон, правда, провиђење, благостање, и да та велика дадиља може својим изобилним млеком цео свет исхранити. Грађанским и црквеним правом и споменима своје ве личине и узвишености и данас Рим влада. Исто тако необична појава жнвотне снаге, живота после смрти, јесте Отоманско Царство, предмет врло велике забринутости Европе и врло ватрених пожуда; објашњење те појаве се једино налази у искључивоме праву на титулу наследника Грчке Византијске Царевине, сада недостојног тога источног царства које је посредовањем једнога Илира. погрченог и поромањеног Словенина такође било једно велико дело Рима. Као што се види, Грци из Византије су још од Диоклецијанова времена Словене к себи привлачили. Када се о будућности народа на Балканскоме Полуострву размишља, не треба ту чудновату историјску судбину заборавити. Рим, творац Источнога Царства, може се једино радовати природноме понављању првнх историјских времена. Права господарења над северном афричком обалом, над обема обалама Црвенога Мора, над Сиријом и целом Малом Азијом до граница Персије, права на која се Отоманско Царство, и ако је тако немоћно. и данас позива, јесу она иста која је Рим некада Византији уступио ; а разбојници из Курдистана које Порта тако често против хришћана