Delo

222

д е л. о

одржа једна лонгобардска краљевина. Германци, Оотроготи и Лонгобарди као и доцније Нормани били су храбре и интелигентне мањине. Да су Лонгобарди, угледајући се на своју крањицу Теодалинду, били погодили и разумели колико је снаге хришћанство папама давало, они неби сами себи пропаст спремали, и Италија је сасвим могла онет постати независна народност, макар и под тим поромањеним варварима. Али је полатињени Франак Карло Велики из те Галије која је толико допринела стварању римскога царства, из далека био бацио око на Италију. Идеја о римскоме царству често се врзла у његовом великом, забринутом и плодном уму. Можда је у њеноме куту Француске, у Арлезима у Прованси, тој вароши тако згодно на Рони положеној, слушао да је у тренутку љутине на Рим велики Цезарев ум помислио да се у Галији настани, и да је почео Арлезе насељавати римским женама, чиме се објашњава зашто су Арлежанке, које се и данас сматрају као најлепше и најелегантније Францускиње, сачувале класични тип ванредне чистоте и отмености. Али Карло Велики, који није бцо само велики војсковођа већ и необично мудар човек, да би у Француској обновио римско царство, добио је у пагш велика савезника против Лонгобарда. На тај начин римско царство са папским благословом постаде веома хришћанско у Француској, свето у Немачкој, католичко у Шпанији и Аустрији. У разним тим премештајима римскога царства идеја народности постала је нејасна. Разни народи, пратећи развитак и благостање царства, молили су за заштиту час једнога час другога господара, кога су за свемоћна сматрали, а коме је међу тим све , што се у унутрашњем животу ма кога народа догађало , непознато било. Када ХохенштауФени из Швабије сацарском титулом сиђоше у Италију и утврдише се у краљевини двеју Сицилија, присуство тнх парева на талијанском земљишту почело је бивати непријатно папској курији, која није више била задовољна само са духовним царством, па је већ нишанила на пространије световно господарење. У тој борби лакомих жеља Талијани , отровани, поделише се на ГелФе и Гибелине; усред тих противности, слобода општинска често је бивала жртвована; ситне области и кнежине, на крају четрнаестога и у почетку