Delo

Д Е .1 0 38 земљина ? - додаде с презривим и охолим осмехом Валентина Марковна. Ружна су одушевљења западњачка, идеје материјализма, безбожности... — Ја просто предајем математику и никакве идеје не уливам! — напомену Стрепетов, осмехнувши се. — И сами, наравно, не делите такве идеје ? Ви сте за тако што врло добар младић, ја сам уверена у то! — изговори Валентина Марковна тоном који не трпи порицање. — Ви нисте социјалист, нисте радикал ? „Узима на испит!“ — помисли Стрепетов и сети се у том тренутку Чирковљевог прорицања. Онај испит, хладан, сув и безобзиран, баш као испит истражног судије, узбуњпваше Стрепетова. О, како би он радо, уз пркос својој мекости, „срушио1 елегангну тетицу, само да није те проклете неодољиве збуњености и самољубног страха да се покаже смешан и груб пред том прекрасном госпођом из великог света, охолом и надутом, несимпатичном алн ипак интересном, која човеку и противу воље нмпонује својом чаробном лепотом и ауторитетном самоувереношћу тона, говора, манира. Нешто власничко и у исто време бајно струјало је од ове „мермерне лепотице“ с римским профплом, озбиљним и оштрим, с њеним плавим очима, хладним и загонетннм, које рекао би гледају некуд у даљину и на једанпут се распаљују изазивачким блеском, који се јавља изненадно и силно али се и брзо гаси. Осећање да је збуњен и да се не може отетн силни утиска још више збуни Стрепетова. Он је оклевао с одговором трудећи се да смисли нешто „фино уједљиво“ на рачун Валентине Марковне, и иишта није могао смислити. Чпнило му се да га она гледа с повлафивачким праштањем према „ваљаном“ младићу, који је имао срећу да не изазове одвратност у њеним фнним осећањима, и није се могао ослободити од те забуне. „Али, нећу ваљада ћутати као пањ, кад ме ко пита?“ Стрепетов подиже на тетицу своје распламтеле црне очи и, очевидно љутећи се, одговараше на њено питање, врло мало повисивнш свој звучни тенор: — Ја за сада не претендујем нн на какво пме