Delo

496 Д Е Л 0 Хордеговини осладити окупацију. СливницајетимХрватским аспирацијама особитог полета дала, јер су Хрватп у том сриском неуспеху гледалп најбоље јамство за своју будућност на Балкану. Државна пдеја српска беше претрпила велпки пораз, и то беше Хрватима бар за време добро дошло. Но осим природне протпвности пзмеђу народних, аспирација српскпх и хрватских, без сумње су и други мотиви допринели, да изазову хрватску суревњивост ирема Србима. Истпчем овде, да сиромашној хрватској интелигенцији није могло бити право, што бан даје Србима поједннцима велике материјалне користи, које они искључиво себи виндпцирају. Није им могло бити нраво ни то, што је бан горе наведеним законпма изашао колнко толико на сусрет Србпма и што су престала гоњења из доба Мажураннћевог. Но нарочито је изазпвала мржњу Хрвата на Србе та околност, што су Србн бана Хедерварија од доласка му у ове земљо стално и одано иотпомагали и подржавали. Хрватска опозицнја је више пута покушавала, да Србе за себе задобије и тиме бана срушп. Спомињем само два такова повушаја н то: писмо гроФа Драшковића и другова једном угледном Србину и тактику хрватске опозицпје за време дебате о школском закону у хрватском сабору год 1888. У првом позива гроФ Драшковић, вођа тадашње центрушске странке, Србе, да пристану уз опозицију. гараитујући им црквено-народну аутономију. Приликом дебате пак у хрватском сабору о школском закону покушала је опозиција на уста Д-ра Ф. Марковића, да понуди Србима веће концесије, него што су их и сами Срби тражили. Ади: тап шегк!е сИе еПззтМ , ипб лчигбе уегзНЉ. Хрватска опозицпја нија имала са тпм понудама никаква успеха. Србн све такове понуде одбнше , а судећи по адреси хрватске опозиције у сабору од год. 1897. имали су Срби право. — Све те околности скупа допринеше, да Хрвати. не могавшп нахудити бану, конценгришу сву своју мржњу на Србе, које без разлога криве за положај, у коме се дапас налазе. Овај српско-хрватски антагонизам достигао је као што је познато. врхунац свој у нападу на српску цркву у Загребу, који је инсцениран приликом доласка краљевог у Загреб. Хрватска влада нпје овај напад знала да спречи, а није ни поклонила српској цркви нн близу опу пажњу, коју је ноклонила мађарској застави. Бану Хедерварију пак беше ова српско-хрватска размцрица само добро дошла. Држећи се увек и према Србима и према Хрватима коректно, могао се бан овом распром у свакој прилицц да послужи, и он је то чинпо у озбиљној мери. Повода јој ннје он давао. Према Србимаје бан био увек толераитан. Но у својој наклоностп ирема нама Србима није предалеко ишао. Он не бп ни био прави државник из школе аустро-угарске, да је консеквентно извео онај правац, који је при свом доласку у Хрватску правим државничким погледом уочио, наиме Аа је ресину и трајну нагоду са сриским народом у ТроЈедници саровео. За трајни споразум српског са хрватскпм народом није довољно материјално потпомагање појединих Срба посланика, нису довољни закопи од године 1887. и 1888. Све ово има без сумње за нас Србе вредности, адп не носи