Delo

Д Е Л 0 342 ■сала су своје напоре на то, да склоне државе да своје спорове предају на решавање у место оружју и ратној срећи, што у ствари није ншпта друго до груба сила, изборном међународном суду, чијој се одлуци у напред потчињавају. Па ипак зато поред свих тих прецеденаца, племенита иницијатива рускога цара има свој толико огроман значај, дајој се, без икаквога претеривања, може придати карактер и важност једнога епохалног историјског чина. Она се пре свега одликује својим апсолутно хуманитарним карактером; за њу се без резерве, може тврдити, да је чиста од сваке примесе задњих намера и посебичних коршстољубивих циљева. Најсилнији владар у Европи, који располаже најлепшом и највећом војском. чији су извори неисцрпни, чија држава корачајући нанред гигантским корацима , сваким даном измењује у своју корист однос снаге и моћи према осталим државама, око чијег се пријатељства отимају сви и велики и мали у међународној заједници — није имао , нити је могао иматп у виду, нити какву потребу, питп клкав интерес или какав изглед на добит за своју државу, кад је учинио предлог да се приступи оиштем разоружању. Русија мање но и једна држава у Европи има да зазире од туђинских напада. Русија више но и једна друга држава имала би разлога да очекује добитке од заплета којн би настали у Европи. Па ипак зато цар свију Руса позива Европу, да се заустави на Фаталном путу, који води катастроФн. да иотражи заједничким саветовањем свију својих чланова средстава, како ће изаћи из опаснога теснаца у који је запала. II цар то предлаже таквим начином и у таквом смеру да се у његовом предлогу огледа не само апсолутпа чистота његових намера, пе само нетражење никаквих посебичних користи н добитака, већ и дух пожртвовања, већ н самоодрицање зарад виших интереса човечанства н цивилизацнје. Не улазећи за сад у оцену саме садржине царевога иредлога, што остављамо за мало доцније, ми велики зпача ј његов а у исто време и његову савременост, потребу да се он јави н користи које његова појава сама собом носи , налазимо у побудама које су га изазвале и у осећајима који су га диктовали. Да ли је оно што цар Никола II предлаже у данаш-