Delo

НАУЧНА ХРОНИКА 473 и трење између водеес масе и чврстог дела земљине коре. а трењем се ироизводи топлота. Ова топлота постаје о трошку оне епергпје која нропзводп плнму п ссеку, т. ј. живе снле небеских тела. Но овоме лако је предвидетп, да се према овом разлогу жива сила ноступно губи, н не треба много размпшљати, па ћемо лако разумети тај механизам којим то све бива. Морска новршина, узднгнута прпливом, саставља неку врсту потпска. Кад наступи плима (прн нролазу месечеву кроз меридијап) тада бп облнк земљин бно елипсопд, чијаби осовина пролазила кроз месец. Све би сад према овој осовини имало снметричан нзглед. а прнвлачење месечево не би могло земљино обртање око осовпне нн успорнти ни убрзагп. 'Гако бп и било, кад не бн било трења. Али је услед трења плима у застоју према иролазу месечеву, и симетрија се поремети; прпвлачење месечево већ не нде кроз земљино среднште и по томе тежп да успори земљпну ротацнју (обртање око осовине). Делоне је срачунао, да ће пз овога разлога трајање сидерског дана порасти за сто иљада година за једну секуиду На овај начин хтео је да објасни вековно убрзање месечсвог кретања. Лунацнја нам изгледа све краћа, јер ће јединица времена којом је меримо — дан — бити све дужа. Ну дејство које нлима н осека изазивају помоћи ће нам да схватпмо једну интересну чпњеннцу. Зна се, да је трајање месечеве ротацпје једнако са трајањем обилажења око земље, гако, да, кад бн на месецу било мора, на њему не бп било плиме ни осеке, — т. ј. оне плнме п осеке које би земља изазвала, и земља би, гледана са месеца, пмала увек исту висину над хоризонтом месечевим. Зна се да је Лаилас покушавао да ову подударност (обртања око осовнпе н окретања око земље) објасни ставившн пнтање: од куда је то што су обе брзине аотауно једнаке. Вероватноћа случајне а нри том потпуне једнакости је једнака мули. Лаплас је схватао месец у облику продуженог елнпсонда, ко.јн се понаша као клатно које је у равнотежн, али тако, да је велнка осовнна тога елппсоида у нравцу линије која везује средншта оба тела. Ну кад би се првобитна ротациона брзнна нешто мало разликовала од брзине у окретању око земље, тада би се елинсонд колебао с обе стране свога равнотежног ноложаја, а да се ма кад не удади много. Тако се нсто понаша кл*атно, које је добпло слаб ударац са стране. Средња је рогациона брзина тада потпуно онаква, као п брзина равнотежног положаја око које осцилује велнка осовпна, дакле иста са брзином праве која спаја средишта обеју звезда. Ако би дакле почетна брзина била осетно различита од брзине времена обилажења месечевог око земље, не бн гада велика осовнна внше осциловала око свога равногежног положаја као клатно услед јаког удара које би описало потпун круг. Из овога следује, да је за потпуно иодударање средњих брзина довољно да се оне у стварн само мало разликују. Потпуна једнакосг и нпје нужна, а парадокс подударностп је објашњен.