Delo

ИЕВЦИ ПРИПОВЕТКА БОРИСАВА СТАН^ОВИТ^А (НЛ< ТЛВАК) И од тада, кад је ступио Стојан код мајстора, све иоста друкше. Чак нпје било ни оно што је -Јоваи једва чекао, на што је са аадовољством мислио, да доведу повог шегрта. те он да постане старијн, па да онда новом шегрту, млађем од себе, он враћа све оне муке, батине, псовке, што је нрпмао од осталих, старијих од њега, шегрта, калфа, док је он бно најмлађп. Али шгје бнло. 13аш је била недеља, кад је Стојап дошао у дућан. -Јован је, као увек, бпо остављеп да чисти, раснрема дућан, а сви бплп отишли кућама, по чаршији, слободнп као сваког празника. -Јован је радио. Био је нун једа, срдње. Једва је чекао да почпсти, раснреми, па да, опет још не слободан, нде кућп мајсторовој и тамо слуша. Али је оиет внше волео да је онде, код кућа, него овде, у дућану. II зато је једва чекао да распреми, сврши. 1Г кад је Стојан ушао, он се па п.ега обрецну. — Шта ћеш? пздрао се на п. п бно замахнуо метлом, ла га ударп, мислећн да је то неки од оннх, који навлаш, видећп да је оп сам, улазе у дућап п, као чнсто снтећи му се, гледају где он ради. Али Отојан се од тога ннје препао, као да нцје нп знао што је на њ метлом потегао, да је то за батнне. Нзгледало .је као да није нп знао за батнне. А видело се п по њему : чнсг,