Delo

ПККОЛПКЛ УСТАВНЛ ПИТАЊА 587 доиошењу оакона што се на њих примењују. Паконодавна права Народног Представништва садрже дакле већ у себп ограничења прерогатива Круниних у гшгледу односа Круне према Народном Представнпштву и, чинећи сарадњу Народног Представншитва неопходном за живот државни, утврђују границе у ко.јима се власт владаочева мора кретати. II у том погледу становиште ко.је заузима наш Устав од априла 1901. годпне пи мало се не разликује од становишта на коме стоје савремени устави најсло/Јоднијих и најнапреднијих јевропских држава. Његов чл. 48. утврђује начело, од кога нема и не може бити ни из каквих разлога и ни под каквим погодбама никаква изузетка: „Ни један закон не може се издати, укинути, измепити, обуставити или нротумачити било почесно било у целини, нити се предлог законски може Краљу на потврду поднети, нре него што га Народна Скупштина и Сенат појединце п у целини већппом гласова не усвоје.“ Ово овакво ограничење прерогатива Круниних, које потиче из законодавног права Народног Представништва, било би ипак, ирп свем том што се не да спорити да држава не може напредоватн, не може ни чувати ни одржавати своје интересе, ако се не би стално радило на законодавству, — педовољио да владаочеву власт одржи увек у уставним границама. Не би бпло немогуће да се нађе несавесних или само и кратковидих државника и политичара, који би ризиковали под таквнм погодбама да чине употребу од Круниних прерогатива у таквој мери да права Народног Представииштва иостану и то можда у најтежим н најкритичнијим моментима илузорна, ие обзпрући се на штете које би држави морао донети застој у законодавном раду или носећи се можда и самообманом, да се такве штете. ако пх буде било, дају увек н то врло лако накнадпо поправнти. С тога усгави утврђују другу једну, далеко чвршћу и далеко јасније одређену брану прерогатнвама Круниппм, која даје доволшо н поуздано јемство да се без сарадн.е Народног Иредставнпштва и без његове контроле не може п не сме управљати државнпм нословима. То право Народнога Иредставништва које се истпче као непосредно огранпчење свију Крунпннх прерогатива према Народном Представпнштву, које утврђује неопходност сарадње Народног Представнпштва, не само да би држава могла напредовати, него да би у опште могла 39*