Delo

Д Е Л 0 598 — Па шта ћеш сад? — Сад?... Сад ћу да пијем као што видиш — рече и нспи чашу, па куцну у сто и наручи другу. — А сутра? Видећу. — Свакојако ћеш потражитн место? — Разуме се. — Па где мислиш? Где било; ваљда мп је до бирања. Ако нигде не буде наћи ћу у Прозорју. — Зар тамо? Што, бајагн, зар тамо? Крадем ли ја кога ако тамо одем да зарадим? Неки иочеше осуђивати, али се нађе који то почеше и бранпти, нарочито Перић и Добросав. — Мплан има право. Кад треба хлеба, онда се не може пробирати — вели Перић. — Нека тестери дрва! — виче Малиша. То сам требао раније почети, сад је доцкан!... велп Милан. — *1а оиет велим: ја не бнх тамо ишао! — виче Малиша. — Не бих нп ја да сам то што си ти, али овако — морам! Куда ћу сад? Да пођем да тражнм службу? Иа то је то исто. — Одговора му Милан. У тај мах уђе доктор Сретен. Скиде капу и отресе снег, па је предаје келнеру који дође да му помогие свући шињел. — Овамо, докторе, да ти пресудиш — повикаше неки иза стола. — Нећемо доктора за судију! — виче Малиша. — Зашто нећеш? — рече Добросав. — Ево, докторе, шта .је у ствари: Милан иступио из своје редакцпје и мисли потражити другу, па макар то била и редакција Прозорја. — Па? — То је неке овде револтирало... — Малишу? — упита доктор. — Јест, Малишу! — рече овај. — То сам знао, али зато опет Милан има нраво! — То је непоштеније, докторе! — добацн му Малиша. Непоштенпје је засести сит, па држати гладноме моралне придике! — рече Сретеиседајући насвојеобпчно место до Перића.